ČUVAJU GROB 167 GODINA: Rumuni iz sela straža kod Vršca neguju jedinstven i simboličan vaskršnji običaj koji traje dva dana

VELIKI petak je u malom selu Straža u južnom Banatu. Strojevim korakom, sa crnim šubarama na glavi i drvenim puškama o ramenu, tridesetak mladih gardista u dve kolone ulazi u seosku rumunsku pravoslavnu crkvu Rođenje Presvete Bogorodice.

Foto J. J. Baljak

Na znak svog starešine, jednoglasno uzvikuju "Pozdrav nadesno" i "Mirno", u trenutku kada sveštenik iz oltara iznosi plaštanicu - platno na kom je prikazano upokojeno telo Sina Božjeg - i postavlja je na posebno ukrašeni odar.

Potom nastaje tišina, koju paraju samo zvuci potresne duhovne pesme "Plač majke Božje", koju pevaju pojci. Sve je spremno da ovi mladi vojnici, okupljeni samo tokom vaskršnjih praznika, danonoćno simbolično čuvaju Hristov grob do trenutka kada dobiju vest o njegovom vaskrsenju.

Upravo oni u nedelju, na Vaskrs, ranom zorom selom pronose lep glas da je Isus Hristos ustao iz mrtvih. Idu ulicama lupajući u klepetalo, kako bi se vernici probudili i došli na vaskršnju službu. Radujte se. Hristos voskrese.

Ovaj neobičan verski običaj, specifičan samo za Stražu kod Vršca, u kom žive pripadnici rumunske nacionalne manjine, na isti način se neguje više od vek i po. Ne zna se pouzdano kako su i zašto baš njihovi vernici počeli da neguju tu tradiciju, naročito što nema naznaka da se tako nešto praktikuje u Rumuniji, tek, otkako je 1854. podignuta sadašnja i jedina seoska crkva, crkvena garda se neprekidno okuplja tokom vaskršnjih praznika.

GARDA Plaštanicu čuva 30 momaka, Foto J. J. Baljak

- Pre nego što je selo osnovano, na ovom mestu je od 1716. godine bio logor austrougarske konjičke vojske, koja je pazila da Turci ne pređu na ovu stranu Dunava. Po toj njihovoj straži je i selo kasnije dobilo ime. Verovatno je u tome simbolika i ove naše crkvene garde, koja predstavlja pandan Rimljanima, koji su pre više od dva milenijuma kopljima stražarili nad Hristovim grobom, kako hrišćani ne bi ukrali njegovo telo - objašnjava nam stražanski sveštenik Mojse Janeš.

Duga tradicija nije prekidana ni tokom oba svetska rata, pa ni u vreme komunizma, kada su postojale otvorene namere komunista da ukradu plaštanicu i tako spreče okupljanje vernika. Gardisti su, veli sveštenik, uz podršku naroda tada prvi put imali ulogu pravih, a ne samo simboličnih čuvara.

Prota Mojse Janeš, Foto J. J. Baljak

- I Nemci, koji su u Drugom svetskom ratu okupirali crkvu i sa našeg tornja mitraljezima ubijali svakog neprijatelja koji se približavao selu, dopustili su da se i u tim ratnim danima ovaj običaj ispoštuje, iako su oni katolici - dodaje Janeš, koji u Straži službuje već 42 godine.

ZAVET  Crkva Rođenja Presvete Bogorodice u Straži, Foto J. J. Baljak

Osim sveštenstva, najzaslužniji što i danas postoji crkvena garda su i seoski mladići od dvadesetak godina. Sa drvenim puškama, koje su nasledili od svojih očeva ili starije braće, baš svi, uključujući i one koji se nalaze na školovanju u drugim mestima, rado stupaju u ovu jedinstvenu vojsku.

- Naša garda ima stalne članove, a svake godine, kako momci stasavaju, dobijemo ponekog novog, jer je privilegija biti deo ovako duge tradicije - kaže mladi komandant stražanske garde Vićencio Turkoane. - Svi oni izvršavaju moja naređenja. Strojevim korakom, ali ne remeteći crkveni mir, straža se smenjuje na svaka dva sata. I nikome nije teško da bude budan po celu noć i da mirno stoji kraj Hristovog groba.

Iako je ovaj običaj "preživeo" mnoga teška vremena, koronu, ipak, nije. U poslednjih 167 godina gardisti se jedino lane nisu okupili, zbog mera zabrane okupljanja usled pandemije. Zato svi jedva čekaju da ovog Velikog petka ponovo stupe na dužnost.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije