Ne mogu više ovako, molim vas pomozite mi: Drago 11 godina živi bez struje, vode i grejanja, a dom mu je - bunker POD ZEMLJOM

MOLIM vas, pomozite mi! Ne mogu više ovako. Sam sebi više ne mogu pomoći - zavapio je kad nas je ugledao Dragan Drago Božičić (60), čovek koji već 11 godina živi pod zemljom. Njegova kuća je stari vojni betonski bunker na periferiji Kikinde. Tu samuje bez struje, vode i grejanja. Bunker nepun metar viri iznad zemlje, nema ni ulicu ni broj, a Dragan nema adresu. Nema ni dokumenta, ni prebivalište.

Kada izađe iz svoje "jazbine", posetilac se iznenadi. Iz betonske kocke pod zemljom ne promoli se beskućnik kakve obično srećemo. Naprotiv. Draganova odeća je čista, on uredan i obrijan. A kada se spustite u njegovu sobu, pitate se kako je to moguće. Gde ovaj čovek pere odeću? Pod zemljom je jedna prostorija, nešto odeće, dušek za spavanje. Umesto čvrstog poda, pod nogama je karton. Nešto svetlosti probija se kroz malu puškarnicu bunkera. Tu je jedna flaša. Ona je, verovatno, zamena za toalet, jer ne može baš često da izlazi. U tu malu betonsku prostoriju, dva metra pod zemljom, stao je čitav život Dragana Božičića. Ali on nije na onom svetu. Živ je. Sa nama je. Sa ove strane.

PROČITAJTE JOŠ - Jedini dom pored mrtvih

- Bio sam oženjen, ali smo se razišli - govori nam Dragan. - Potom sam malo živeo kod mojih, pa smo se posvađali, neću da krijem. Bio sam zaposlen, ali je i to propalo. Jedno vreme sam živeo ispod ćuprije, pa sam doživeo nesreću. Na putu me udario auto. Od tada imam šipku u nozi. Imao sam dva otvorena preloma. Sada sve lošije hodam. Lečio sam se, ali je dole hladno. Smrznem se. Sada me noga često i jako boli.

Donedavno se ovaj čovek tužne sudbine nekako borio sa problemima. Nije se žalio niti od bilo koga išta tražio. Sada je, međutim, situacija drugačija. Vlaga pod zemljom i hladan beton slomili bi i jačeg od njega.

PROČITAJTE JOŠ - Beskućnici: Kada bi beton mogao da greje

- Bunker je bio moj izbor - priča Dragan. - Nikada nikoga nisam dirao. Nikoga se nisam ni bojao. Ne kradem, ne tučem se, ne pravim nikome probleme. Ne svađam se ni sa kim, ali više ne mogu ovako. Molim vas za pomoć. Samo kad bih imao jednu kamp prikolicu, lakše bi mi bilo. Da više nisam pod zemljom.

Foto R. Šegrt

Njega je teško zateći "kod kuće", jer sakuplja plastične flaše i limenke. Tako zaradi neki dinar da preživi. Nerado prima i goste.

- Nemam socijalnu pomoć - jadikuje nemoćni čovek. - Da mi je da imam samo kamp prikolicu. Ima ih po gradu na više mesta, ali nijedna nije moja. Sam sebi više ne mogu pomoći, ne znam kako.

Ne krije naš sagovornik da je u njegovom životu bilo i alkohola. Priznaje da ni ženi nije bilo lako s njim.

- Teško je. Prijatelj mi je jednom dao dušek. Ne zna svako da sam ovde. Nisam ni želeo da znaju, ali sada više ne mogu ovako - vapi čovek koji je doskora uz sveću redovno čitao novine, koje je dobijao u jednom kafiću.

Unutrašnjost bunkera ,Foto R. Šegrt

Život pod zemljom u starom vojnom betonskom bunkeru, pored pruge i puta, nije nimalo lak. Božičić je doskora prikrivao tešku sudbinu. Stideo se sam sebe. Sada je svestan da više ne može ni tako.

- Rođen sam u Bosni, u Prnjavoru. Sa roditeljima sam ovde došao kao dečak od 12 godina - tužno priča čovek koji je nekada imao porodicu, posao, kuću, brak, dete. Imao je prošlost sve do rata... Bio je vojnik u Vukovaru.

- Posle se sve izokrenulo - kaže čovek koji sada ima samo goli život, a živi ga bolestan, pod zemljom.

Dragan Božičić Foto R. Šegrt

IZGRAĐEN PRE 80 GODINA

BETONSKE bunkere, poput onog u kojem živi Dragan Božičić, gradila je Kraljevina Jugoslavija od 1938. do 1939. godine. U knjizi "Kikinda, kratka istorija velike varoši" navodi se da je na desetine ovakvih pešadijskih i topovskih bunkera izgrađeno pored značajnih putnih pravaca i prilaza gradu. Tokom Drugog svetskog rata nisu korišćeni kao vojni objekti.