PROČITAJTE NAJPOTRESNIJE PRIČE: Srbi spasili najviše Jevreja u našem regionu

KO je spasao ijedno ljudsko biće, kao da je spasao ceo svet. Ovaj dirljivi natpis krasi povelju Pravednici među narodima, koju dodeljuje "Jad Vašem", odnosno država Izrael, ljudima koji su tokom rata spasavali Jevreje. Uslov je da za to nisu stekli nikakvu materijalnu korist, kao i da nisu odgovorni za druge zločine. U Srbiji je titulu pravednika do sada ponelo 135 ljudi, koji su spasli oko 230 jevrejskih muškaraca, žena i dece, što je najviše u regionu.

Jedan od pravednika je i Martina Levec, udata Marković, iz Zemuna, koja je medalju dobila 2000. godine. Martina je spasla nekoliko Jevreja, među kojima i novinara Danila Fogela.

- Moj otac je bio u podmlatku SKOJ-a i dobio je dojavu da će ustaše početi da sakupljaju Jevreje u noći između 26. i 27. jula 1942. - kaže Nenad Fogel, predsednik Jevrejske opštine Zemun. - Te noći su u Zemunu pokupili 470 Jevreja, potrpali ih u stočne vagone i poslali u logore smrti - muškarce u Jasenovac, a žene i decu u Staru Gradišku. Među njima su bili moja baka, deda i stričevi. Niko nije preživeo.

Danilo se danima skrivao po različitim kućama sa braćom Beherano, Benkom i Josipom, posle čega su stigli do Martininog doma na Kalvariji. Sakrila ih je na tavan, iako je Zemun bio oblepljen plakatima da će svako ko skriva Jevreje biti ubijen. U njenoj kući bili su Nemci.

- Vila se zvala "Milica" - kaže Martinina kćerka Verica Marković. - U njoj su bila dva stana: u prizemlju su bila smeštena tri nacistička oficira, a na spratu, u zasebnoj sobi, još jedan. Oficiri su preko dana bili na dužnosti, a uveče kod kuće, pa su begunci silazili preko dana da se okupaju. Vrata do tavana su vodila iz špajza.

Stanar pukovnik Jozef Švarc bio je komandant zemunskog aerodroma i jedan od prvih članova Nacional-socijalističke partije Nemačke. Smrtno je bio zaljubljen u Martinu. Da bi ga se otarasila, govorila mu je: "G. Jozef, ja imam malu dozu jevrejske krvi." Jozefu ni to nije smetalo.

Tri meseca kasnije Danilo je otišao u partizane, prvo u Srem, pa u Bosnu. I Martina je ubrzo prebačena u šumu jer je njena ilegalna aktivnost otkrivena. Pukovnik Švarc se vratio u Nemačku, ali je i posle rata nastavio da joj šalje ljubavna pisma.

Pravednica je i Lujza Milharčić, udata Vlahović, koja je spasla život osamnaestomesečnoj bebi, danas čuvenoj novinarki Miri Adanji Polak. Medalju pravednika dobila je 1985. godine. Mirini roditelji dr Solomon Adanja i majka Katarina, rođena Baruh, pobegli su ispred fašističkog progona iz okupiranog Beograda u Mađarsku, gde se rodila Mira. Pošto ni tamo nije bilo sigurno, porodica je potražila utočište u Subotici, kod Katarininih roditelja.

U proleće 1944, kada su Nemci preuzeli upravu u Subotici, spremala se deportacija Jevreja u logore smrti. Porodica je odlučila da se Solomon i Katarina vrate u Budimpeštu. Osamnaestomesečna Mira ostala je kod bake i dede.

Lujza Vlahović bila je manikirka i često je posećivala Baruhove. Živela je sama, na periferiji, u jednoj slepoj ulici. Kad je otvoren geto i počelo isterivanje Jevreja iz kuća, Lujza je predložila Baruhovima da Mira pređe kod nje. Ubrzo su baba Olga i deda Aladar odvedeni u Aušvic.

Nenad Fogel / Foto Ž. Knežević

Kada su okupacione vlasti videle da dete nije u transportu, širom grada je počela potraga za unukom jednog od najbogatijih subotičkih Jevreja. I ne samo za Mirom, već i za još nekoliko Jevreja koji su izbegli poslednji transport.

Za to vreme Lujza je čuvala dete. Komšijama je rekla da je primila rođaku iz Budimpešte, koja je u to vreme često bombardovana. Kada bi bile racije, Lujza se sa bebom sklanjala na salaš svog prijatelja.

Posle rata, roditelji su se vratili iz Budimpešte. Mala Mira je govorila mađarski i Lujzu je zvala "mama Lujza", ali je preživela.

POSEBNO dirljiva priča je ona o maloj Jevrejki Steli i ženi koja ju je spasla, Romkinji Hajriji Imeri Mihaljić. Za pravednika je proglašena 1991. Stelini roditelji pobegli su u partizane, a beba je ostala kod bake Ester, u Kosovskoj Mitrovici. Ubrzo su svi Jevreji oterani u logor, uključujući i bebu i baku.

Kada je došao kraj rata, Hajrija je povela Miradiju u šetnju i usput joj ponavljala: "Miradija nije tvoje pravo ime. Ti se zoveš Ester, kao i tvoja baka Ester Bahar, a mama te je zvala Stela. Mama Bukica i tata Blagoje poginuli su u ratu." Dete je ponavljalo "Ti si moja mama", ali je dobro zapamtilo Hajrijine reči.

Ubrzo su Stelu odveli od Hajrije, posle incidenta koji je njen muž imao sa komšijom. Policija je odvela devojčicu u Beograd, u Jevrejski dom za ratnu siročad. Hajrija se zaklela da će naći Miradiju i vratiti je, ali joj je muž zapretio da će je izbaciti ako ode. Tako se i desilo. Stela je smeštena u dom, a kada su shvatili da ne zna srpski, pozvali su partizanku iz Kosovske Mitrovice. Partizanka je kleknula ispod stola i na tursko-romskom pitala dete kako se zove. Stela je rekla:

- Zovem se Ester, a mama Bukica i tata Blagoje zvali su me Stela. Moja baka se zove Ester...

Nije uspela da kaže sve što ju je Hajrija naučila, jer se ispostavilo da je partizanka njena majka Bukica! Majka je dete odvela u Izrael, a Ester je dugo slala pisma na Kosovsku Mitrovicu, koja su se vraćala. Hajrija je umrla kao prosjak na ulicama Prištine, a Stela je, kad je to čula, u blizini Jerusalima zasadila drvo u Šumi sećanja.