Dušan Kovačević: Dobro je što su nam rovovi sada na astalu

DOK drugi savremeni pisci (pa i klasici) rade u "talasima", Dušan Kovačević je uvek u modi. U Ateljeu 212 priprema se "Urnebesna tragedija", u Banjaluci "Sabirni centar", Grci će uskoro raditi "Generalnu probu samoubistva", kao i Turci. U Istanbulu se planiraju još dve predstave s potpisom našeg autora, "Profesionalac" i "Doktor Šuster"... Dobro se "nosi" u svim vremenima i sistemima, mentalitetima, političkim i istorijskim okolnostima. Njegove drame izvedene su u gotovo dve stotine stranih pozorišta, a pojedine replike citiraju i oni koji nikada nisu ušli u teatar...

* Od "Urnebesne tragedije" je prošlo četvrt veka, od "Sabirnog centra" 35 godina. Da li su neke drame danas realnije u svojoj "nadrealnosti" nego tada?

- Uvek sam se trudio da dramske priče ne vezujem za dnevnu politiku, za ljude i događaje koji se smenjuju brzinom jednog dana ili najviše godine - objašnjava Kovačević. - Drama mora imati univerzalna ljudska i geografska značenja, u protivnom biće nalik na feljton. I ta univerzalna ljudska sudbina, bez strogih granica, omogućava mojim dramama da bez viza putuju po svetu.

* Svoj prvenac u Ateljeu, "Maratonce", napisali ste sa samo dvadeset dve godine, ubrzo i "Radovana Trećeg"...

- Ja sam pisanje od prvih dana shvatao kao posao, ozbiljan rad koji se živi svakodnevno. Pisanje nije sedenje i ispisivanje nečega što vam je "inspiracija" donela. Pisanje je način života. To znači, svakodnevno razmišljate zašto se nešto vama ili nekom drugom događa i zašto je čovek u tim događajima najčešća žrtva. Nikada nisam imao nikog iznad sebe ko bi mi određivao šta da pišem. Oduvek sam sebi bio gazda i, iskreno govoreći, takvog gazdu ne bih nikome poželeo. Radio sam po principu "nemačka disciplina plus rudarski rad". A dar se podrazumeva, kao kad želite da se bavite, na primer, muzikom - da imate sluha. Većinu drama ili scenarija pisao sam oslobađajući se nekakvih opsesivnih tema kojima je zajednički imenitelj nepristajanje na jednu vrstu zla. I sve su moje drame tamne. Da nisu začinjene humorom, teško bi se gledale. Bio bi to, čini mi se, koncentrat mraka.

PROČITAJTE JOŠ: Dušan Kovačević: Zaustaviti odlazak mladih i obrazovanih

* U mladosti ste "gutali" knjige i radio-drame...

- U ranom detinjstvu, iz meni nepoznatih razloga, slušao sam radio-drame i pre nego što sam krenuo u školu. Ni danas mi nije jasno šta me je vezivalo za stari radio-aparat u uglu sobe, gde sam sedeo i sa velikim uzbuđenjem ih slušao svakog četvrtka u pola devet, na Radio Beogradu. To uzbuđenje, koje je najviše ličilo na gledanje filma bez slike, odvajalo me je od svega tih večeri. Kao da to što slušam, zapravo gledam. I danas se sećam radio-drame u nastavcima "Grof Monte Kristo". Kasnije kad sam gledao istoimenu TV seriju, ni približno nije bila tako uzbudljiva kao kad sam je ja "nadogradio"... Umetnost radio-drame je, pre svega, u umetnosti dijaloga i najbolja je škola za njegovo učenje.

* Zašto, za razliku od komunizma, naše vreme nema nekog svog mladog, britkog i maštovitog Kovačevića?

- Komunizam je bio vreme kada se za jednu pogrešnu rečenicu odlazilo u zatvor. Naravno, jugoslovenski komunizam bio je u skladu sa svojim bonvivanskimeli u tom vremenu, šta bi se nekom desilo da je Tita nazvao lopovom, kriminalcem ili ubicom. Što je on, u suštini, i bio. Taj neko ko bi to u ono vreme izgovorio, ne bi se naživeo.

* U tom sistemu niste bili tako "eksplicitni" ali ste, uprkos svemu, bili nedvosmisleno kritični?

- Umetnost je bila i kako sve to reći između redova, a na filmu između slika. "Maratonce" sam pisao kao priču o mafijaškoj organizaciji ljudi starih, u proseku, sto godina kao što je bilo rukovodstvo tadašnje Jugoslavije na čelu sa Pantelijom! I zbog toga sam imao velikih problema na Sterijinom pozorju. Rukovodstvo festivala sa Elijem Fincijem, napalo me je za defetizam, uz postavljanje pitanja ko me je primio na FDU i dozvolio da se komad izvede u Ateljeu. Desilo se to u nizu raznih napada na moje tekstove koji nisu igrani, ili se o njima raspravljalo u Gradskom komitetu, pa su odlagani za izvođenje.

PROČITAJTE JOŠ: Dušan Kovačević: Napisaću knjigu o “Ko to tamo peva”

Dušan Kovačević sa ćerkom Lenom, popularnom džez pevačicom

* Postoji li neko vaše delo koje nikada nije izvedeno?

- Ima nešto što je napisano kao moje sećanje na pojedine događaje ili ljude, ali nije izvedeno. Neki su još živi, mislim da još nije vreme da se to objavi. Inače, jedan od razloga mog odlaska iz Ateljea 212 je neigranje "Balkanskog špijuna" koji je ovom pozorištu bio ponuđen, prihvaćen, ali se nije realizovao. Onda ga je Bata Stojković odneo u JDP, gde je opet prošao istu priču, da bi ga Duško Jovanović režirao sa dodacima i improvizacijama gluvonemih devojaka koje su kasnije izbačene iz predstave.

* Da li ste se slagali sa tim "dodacima i improvizacijama"?

- Nisam se načelno slagao sa mnogim predlozima i rediteljskim intervencijama, ali nikada nisam stavljao nikakvu zabranu.

* Zašto danas oskudevamo u dobrim dramskim piscima?

- Mislim da je jedan od uzroka ta, takozvana, "apsolutna sloboda". Ako je danas, manje-više, sve dozvoljeno, svako svakog vređa iz sve snage, to najviše liči na politički nudizam! Sve se vidi, svi su goli, nema tajni i onih ozbiljnih zabrana koje bi bile povod da se pojedinim ljudima ili događajima bavite na ozbiljan način, kao temama od univerzalnog značaja. Život nam se sveo na rijaliti događaje, prizemne svađe, primitivne uvrede bezvrednih ljudi. I sve to zajedno nije nikakav povod za bilo kakvu umetnost.

* Ove godine obeležavamo 125 godina od rođenja Ive Andrića. Šta ga (osim Nobelove nagrade) izdvaja među literarnim savremenicima?

- Često citiram deo "Znakova pored puta", za koji mislim da je DNK balkanskih naroda. Najsažetija i najtačnija dijagnoza zemlje gde se rađamo, živimo ili životarimo - ako smo imali sreće da ne stradamo u silnim ratovima. Ta "dijagnoza" glasi: "Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema vremenima i okolnostima. Između zlokovarnih osvetničkih misli i povremenih pobuna, prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo oni su neosetljivi i nepristupni. Ponekad se čovek pita da nije duh balkanskog naroda zauvek otrovan i da možda nikada više neće moći ništa drugo, do jedno, da trpi nasilje ili da ga čini".

* Kako ocenjujete našu trenutnu istorijsku i političku poziciju?

- Najveći uspeh srpske politike posle 5. oktobra, pa do današnjeg dana je, da se pomerim s mesta, činjenica da Srbija nije ušla u novi vek i novi milenijum u ratu ili pod okupacijom... Početkom 19. veka vodili smo dva oslobodilačka rata, dva ustanka sa velikim žrtvama, a početkom 20. stoleća u prvih osamnaest godina čak tri: dva balkanska i Veliki rat. I svi ti ratovi bili su borba za slobodu i život u slobodnoj zemlji. Da li smo imali u poslednjih 17 godina povoda, razloga i opravdanja za neki novi rat? Naravno, imali smo ih, i sva je sreća da su mogući sukobi izbegnuti i da su se problemi rešavali teškim, mučnim razgovorima samo u rovovima za astalom.

* Tako malo od nas zavisi, možemo li iz tih "rovova" izaći uzdignute glave?

- Srbija i srpska politika došla je u situaciju da mora da vodi računa da ne bude isprovocirana i izazvana, jer u ovom trenutku je okružena sa 40 miliona potencijalnih neprijatelja u NATO. Što znači, da je diplomatija od presudnog značaja i da se mora misliti o tome da jedan od svakodnevnih incidenata ne preraste u ozbiljan sukob sa nesagledivim tragičnim posledicama. Moramo se okrenuti politici pragmatičnog kompromisa, kao što su uvek radili ljudi koji su želeli da sačuvaju zemlju i narod.

* Postoje li crvena linija "pragmatičnog kompromisa"?

- Naravno da odbrana zemlje i naroda nikada nije bila pod znakom pitanja. Podrazumeva se da bi svi do jednog branili svoje kuće i ukućane, kao što je to uvek bilo u srpskoj istoriji...

ZVEZDARA TEATAR

* SLEDEĆE godine je dve decenije od kada ste na čelu Zvezdara teatra?

- Došao sam tu tačno pre tri decenije, kada sam doneo i režirao "Klaustrofobičnu komediju". Za ovih trideset godina, sedamnaest sam građevinski preduzimač i upravnik gradilišta. Tokom bombardovanja 1999, posle jedne eksplozije u blizini teatra, odleteo nam je krov. I onda smo počeli da zidamo današnje pozorište, bez pomoći države i grada. Tako radimo i dan-danas: upravo se spremamo za ozbiljnu rekonstrukciju krova, sopstvenim sredstvima.