FELJTON - GENERALOVE DIKTATORSKE SKLONOSTI: Dušan Simović u sukobu sa članovima kabineta iz Srbije, prikrivao je podatke o pokolju Srba u NDH

Nikola Stanković

29. 05. 2022. u 18:00

SLOBODAN Jovanović tvrdi da đeneral Simović, predsednik vlade, svoje pretenzije na ministarstvo inostranih poslova „nije mnogo ni krio“. Ako svim funkcijama dodamo još i ovo ministarstvo, vrlo je teško ne posumnjati da ga nisu krasile svojevrsne diktatorske sklonosti.

ФЕЉТОН - ГЕНЕРАЛОВЕ ДИКТАТОРСКЕ СКЛОНОСТИ:  Душан Симовић у сукобу са члановима кабинета из Србије, прикривао је податке о покољу Срба у НДХ

Kralj Petar II Karađorđević / Foto Iz knjige "Jugoslovenska vojska van otadžbine"

Budući da bi onda u svojoj ličnosti skoncentrisao sve ključne poluge vlasti i mogao bezmalo sam da rukovodi kursom jugoslovenske politike, pritom izolujući Krunu, istisnuvši je iz političkog života i njen značaj faktički svesti na formalan, ograničavajući zauzimanjem vodećih resora potencijalni manevarski prostor monarha ili onoga ko ga savetuje. Sukob između đenerala Dušana Simovića i Momčila Ninčića, poprimio je i karakter srpsko-hrvatskog spora, po pitanju pokolja srpskog naroda u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. „Kavgu Ninčić nije započeo prvi; ali, kad mu se učinilo da se Simović udružio sa Hrvatima protiv njega, on je u svojoj odbrani brzo prešao u protivnapad. Da li je i šta preduzimao u Dvoru protiv Simovića, nije mi poznato, ali u ministarskim sednicama on se sve više isticao u odbrani srpskih interesa, naročito u prepirkama povodom pokolja Srba u Bosni, kao da je hteo nabaciti na Simovića sumnju da on ne vodi dovoljno računa o srpskim interesima, i da upravo otuda i potiče sukob između njih dvojice.“

SVOJE tendencije za pružanje koncesija Hrvatima u vladi, đeneral Simović ispoljio je i prilikom diskusije o depešama iz Carigrada odnosno broja stradalih Srba u Hrvatskoj i Bosni, koji je dostizao 300.000 ubijenih, što je podstaklo đenerala Simovića da izusti opasku: „Ko je brojao?“ Ovaj gest, može se smatrati i kao demonstracija vođenja projugoslovenske politike, u harmoniji sa gledištima hrvatskih ministara i britanskog domaćina. Što se tiče stavljanja ministarstva inostranih poslova pod sopstvenu kontrolu, đeneral Simović pozvao je u London jugoslovenskog poslanika u SSSR-u, šefa Saveza zemljoradnika, Milana Gavrilovića. Milan Gavrilović primio je dva telegrama od Dušana Simovića da dođe u London. Šesnaestog novembra M. Gavrilović zaputio se avionom „iz Kujbiševa preko Astrahana, Bakua, Kaspijskog mora, Teherana, Kaira, Lagosa i Lisabona u London“. U Kairu mu je supruga M. Ninčića spočitala da ide u London da smeni njenog supruga, na šta je Gavrilović odgovorio negativno, izrazivši uverenje da će se istim putem uskoro vratiti nazad u SSSR.

ODMAH pri dolasku u London, Gavrilović je obrazložio ministru inostranih poslova da su glasine o njegovom preuzimanju toga resora bespredmetne, a potom se javio predsedniku vlade i upitao ga koji je razlog što ga je pozvao, na šta je usledio odgovor: „Zvao sam vas da primite Ministarstvo spoljnih poslova. S onom starom budalom ne mogu više da radim.“

Ponuđenu funkciju, Milan Gavrilović nije prihvatio s obrazloženjem da na taj važan resor imaju pravo dve starije stranke (radikalna i demokratska), a zatim i što nije želeo da se na njegovoj ličnosti razbije koncentraciona vlada. Ovim potezom, đeneral Simović želeo je da ukloni Momčila Ninčića i istovremeno stavi dati resor pod svoj nadzor. Da li su mu za mere koje je preduzimao dolazile instrukcije od nekog političkog faktora izvan jugoslovenskog kruga, ili je sve radio po sopstvenoj inicijativi, nemoguće je ustanoviti. Sigurno je, međutim, da je armijski đeneral Dušan Simović pre pokazivao odsustvo inventivnosti pri rešavanju problema, nego sposobnost da se služi dovitljivošću pri političkim manevrima. Činjenica da je Milan Gavrilović isprva u očima britanskog pokrovitelja jugoslovenske vlade važio kao ličnost koja je prijatelj njihove Imperije, možda može dodatno rasvetliti njegovo pozivanje u London.

O UZROKU sukoba između Milana Grola i Dušana Simovića,profesor Jovanović je zapisao: „S Grolom Simović nije započinjao kavgu, nego se kavga izrodila sama od sebe. I Grol i Simović imali su istu osobinu da se mešaju u tuđe poslove, i da često od malih stvari prave velika pitanja. Grol se uz to lako ljutio, i u ljutnji nije mnogo pazio ni šta kaže, ni pred kime kaže. Što je najgore, on je u ljutnji stvarao svoje mišljenje o ljudima i, naravno, to je mišljenje moralo biti rđavo. Posle jednog niza i malih i velikih sukoba sa Simovićem, Grol je dobio o njemu tako rđavo mišljenje, da je sve nedaće i teškoće Vlade stavljao njemu u račun. On više nije mogao očima da ga gleda.“

Jedan od incidenata koji se može podvesti pod „mešanje u tuđe poslove“ ticao se namere predsednika vlade da mobiliše sve muškarce do 40 godina starosti, ciljajući prvenstveno na osoblje poslanstava, držeći se zakona da je u poslanstvu pored poslanika neophodan samo još i jedan sekretar i pisar. Ministri Grol i Ninčić protestovali su. Prvi je naveo da je pitanje mobilizacije stvar cele vlade, ne jednog ministra, dok je potonji poentirao da je na delu dezorganizacija diplomatske službe.

ĐENERAL Simović branio se argumentima da ih kao mobilisane, ministar vojni može ustupiti poslanstvima na službu, s tim da će oni u uniformi biti poslušniji, bivajući podložni izlasku pred vojni sud. Ministar Grol okarakterisao je predložene mere kao tendenciju za sveopštom militarizacijom i podređivanjem svega vlasti đenerala Simovića i Ilića, što je za njega predstavljalo: „Fašizam, i to bez ideje, i u cokulama“. U međuvremenu, u decembru, javili su se ponovo znaci neraspoloženja Dvora prema predsedniku ministarskog saveta. Kralj je održao jedan politički govor o jugoslovenskim problemima, na ručku komiteta za odbranu 17. decembra 1941, čija se sadržina mogla tumačiti kao odricanje zasluga đeneralu Simoviću. Govoreći o prevratu, mladi suveren je naglasio: „Zadatak zbacivanja onih koju su hteli da ih zavedu, pripao je celom mom narodu; njegovo ostvarenje su preuzeli oni koji su uvek prvi vodili, generacija jedva starija od mene samog, mlađi oficiri jugoslovenske vojske. Uzvišeni karakter njihovih motiva najbolje se pokazao u činjenici da su tog sudbonosnog 27. marta kada su jednom zadovoljili sebe kao obazrive čuvare svoje zemlje, odmah predali vladavinu političkim predstavnicima celog jugoslovenskog naroda i višim vojnim komandantima.“ Kraljevo potenciranje zasluga mlađih oficira bilo je u stvari stavljanje do znanja da „ne priznaje Simoviću onaj više ili manje diktatorski položaj koji obično vođu jednog uspelog prevrata pripada“.

USTUPCI HRVATSKIM MINISTRIMA

Svojim ophođenjem pored Momčila Ninčića i Milana Grola, đeneral Simović od sebe je odstranio i dr Srđana Budisavljevića, koji mu nikada nije oprostio što ga je pri rekonstrukciji Vlade 21. avgusta bez pitanja smenio sa položaja ministra unutrašnjih poslova i preuzeo njegov resor, ali zatim i profesora Slobodana Jovanovića. Razlog za to bila je odluka predsednika vlade da se prestane sa objavljivanjem materijala o pokoljima nad Srbima u NDH. Još ranije, u oktobru 1941. godine, predsednik vlade je u dva maha učinio slične ustupke hrvatskim ministrima. Jedno pismo, vladinog delegata sa Srednjeg istoka, Jovana Đonovića u kome je bilo specijalno naglašeno od autora da se ne pokazuje Hrvatima, predsednik im je ipak dao na uvid, da bi istog meseca zabranio da se u biltenu štampaju izjave hrvatskih iseljeničkih glasila iz Amerike u kojima se pisalo o republici i protiv dinastije Karađorđević.

SUTRA: PUČISTI UCENJUJU KRALJA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

IZNENADNA SMRT JE PREKINULA LJUBAV: On je bio muž Jelice Sretenović - glumica se nakon gubitka zavetovala na samoću