FELJTON - ZAŠTO APIS NIJE POMILOVAN: Suđeno mu zbog pokušaja atentata na Aleksandra, na smrt osuđen zbog ubistva Franca Fedinanda u Sarajevu

Dr Mile Bjelajac

29. 08. 2021. u 18:00

ZAČETAK legende o zahtevu Žorža Klemansoa leži u posleratnim kazivanjima jednog od svedoka sa Solunskog procesa - Dragiše Stojadinovića, zeta ministra LJube Jovanovića.

ФЕЉТОН - ЗАШТО АПИС НИЈЕ ПОМИЛОВАН: Суђено му због покушаја атентата на Александра, на смрт осуђен због убиства Франца Фединанда у Сарајеву

Svedok Svetozar Pribićević

Ovim glasovima su se nosioci procesa, odnosno oni koji su bili u mogućnosti da pomiluju osuđene, svakako oslobađali bar dela krivice. U međuratnom periodu, neki savremenici skloni "Crnoj ruci" prihvataju ovo. Prosta hronološka paralela između pregovora o kojima je pisao i Sikst Burbonski (1920) i vremena Solunskog procesa počela se uzimati kao "dokaz". Neki savremenici (Hinko Hinković, Svetozar Pribićević) mislili su da je srpska vlada verovatno znala baš za te pregovore. Pribićević je pisao da, "ako i nije znala" za pregovore, "sigurno" je verovala da predstoji zaključenje mira između Austrougarske i Antante. Vidimo da u to vreme nije imala saznanja, a u maju je inače i svaki drugi pokušaj propao.

Tek kasnije, u svojoj knjizi "Diktatura Kralja Aleksandra" (1933), Pribičević izričito tvrdi da su i srpska vlada i regent bili obavešteni o pregovorima, "čvrsto se verovalo da se mir može iznenada zaključiti". I neki crnorukci su povezivali sadržaj knjige Siksta Burbonskog i presude na Solunskom procesu. U anonimnoj brošuri (1923), koju je verovatno pisao major Aca Blagojević, tvrdi se da je proces bio u dubokoj uzročnoj vezi sa pregovorima Austrije za separatni mir. U javnosti je to govorio suđeni pukovnik Vladimir Tucović, Velimir Vemić i Milan Gr. Milovanović. Krsta Cicvarić, vlasnik Beogradskog dnevnika, slavio je Apisa kao revolucionara koji je zapalio balkansko bure baruta i doneo slobodu. Memoarske beleške Hrvata i crnorukca Oskara Tartalje takođe su doprinosile ovoj legendi.

MEĐUTIM, u pravdanju pred krajnje negativnim reakcijama na osude i streljanje u Britaniji (Siton Votson), javio se u javnosti ministar Stojan Protić (avgusta 1918) i naznačio da je vlada imala u posedu "naročiti dokument" koji je isključivao pomilovanje. To će u ime odbrane celog procesa ponoviti i proširiti 1922. godine u svom listu Radikal: "Ovo pismeno priznanje pok. Dimitrijevića, šta je ono značilo? Dokle to priznanje nije postojalo, Vlada Kraljevine Srbije mogla je kako tako ćutati. Ali kad se u vladi saznalo pouzdano od samog učinioca dela, šta je moglo drugo sledovati, do samo - krivcu kazna? Ako bi Vlada drugačije postupila, ona bi se napravila saučesnikom." Savremenik i pravni pisac, istoričar Slobodan Jovanović je povodom ove tvrdnje izneo komentar: "Protić bi se tačnije izrazio da je rekao da je Vlada mogla navući na sebe sumnju da je i ona imala učešća u Sarajevskom atentatu."

Posle rata, Protićeve tvrdnje, sračunate na odbranu jednog političkog sudskog procesa, izazvale su reakciju pravih inicijatora i organizatora atentata u Sarajevu i stradalnika koji su jedva preživeli zatvore i progone. Oni su s pravom dovodili u pitanje službenu verziju jer u njihovom svetu nigde nije bilo Radeta Malobabića, Apisovog obaveštajca i navodnog "organizatora".

SRPSKI istoričari različito će prilaziti ovoj kontroverzi. Apisov sestrić, Milan Ž. Živanović (sin njegove rođene sestre i ministra Živana Živanovića), u svojoj obimnoj studiji o pukovniku Apisu i Solunskom procesu insistira na uverljivosti Apisovog "priznanja" i time mu dariva deo slave za jedan čin koji se posle 1945. doživljavao kao nacionalnooslobodilački. On takođe stoji na stanovištu da je Apisova "organizacija" atentata upravo ono što je rukovodilo vladu da ga žrtvuje. I on je polazio od nedokazane pretpostavke da je vlada znala za detalje pregovora o separatnom miru između Francuske i Austrougarske. Ove navode argumentovano je osporavao istoričar Vasa Kazimirović, koji se temeljito posvetio upravo istraživanju mere u kojoj je srpska vlada znala za razne pregovore koji su pokretani ili bili u toku, kao i činjenice o porukama koje joj šalju njeni saveznici.

U novijem vremenu, jedan srpski istoričar, Radoš LJušić, stvar je ponovo vratio na početak i ponudio neke nove hipoteze. On tvrdi: "Verujemo da ni danas niko sa sigurnošću ne zna kojim su sve podacima raspolagali Pašić, Protić i regent Aleksandar u vezi sa Vidovdanskim atentatom. Jedno je sasvim izvesno, da su znali više nego što je obelodanjeno na Sarajevskom i Solunskom procesu i da, iz tzv. državnih razloga, nisu smeli sve da obelodane." Za navedenu "izvesnost" ne nude se nikakvi dokazi, kao ni za tvrdnju da su pomenuti akteri znali više od obelodanjenog.

RADOŠ LJušić ponovo obnavlja stanovište da je Dimitrijeviću suđeno zbog navodnog atentata na regenta Aleksandra, a u stvari osuđen je na smrt zbog Sarajevskog atentata. Smatra da nisu u pravu oni koji su označili ovaj proces kao "politički zločin i juridičko ubistvo". Pri tome, ovu ocenu pripisuje samo istoričaru Bogumilu Hrabaku, a propušta da pomene Slobodana Jovanovića koji je ovo temeljito obrazložio na poziv regenta Aleksandra 1919. godine, a potom ostavio zabeleženo u svom eseju "Apis". Da se radilo o sudskom ubistvu svedočili su i aktivni učesnici procesa, članovi Velikog vojnog suda, budući generali Aleksandar Mijušković i Branimir Gatalović. Bez komentara o ovim ocenama, istoričar LJušić smatra "da su iznete ocene prestroge i nepravedne i nisu dovoljno vodile računa o vremenu kada je i zbog čega je vođen Solunski proces. A odgovornost srpske vlade pred saveznicima i narodom je bila ogromna. Ona se odlučila da, kada se to od nje zatražilo, žrtvuje vidovdanske atentatore, učini to u najblažoj meri, pogubljenjem trojice učesnika. Vlada je morala da vodi računa o svom najboljem savezniku - Francuskoj".

Akter ove radnje je, prema LJušićevim navodima, bio francuski predsednik Klemanso koji se zalagao za Apisovo pogubljenje. Dakle, ponovo je obnovljena priča o Klemansou koja ne stoji, a propušteno je da se primeti da se u tom trenutku Rusija još čvrsto držala i bila glavni oslonac srpskoj vladi. I Francuzi su dobro stajali posle Verdena, a Austrougarska je bila u teškoj situacije posle neprebolnih poraza u Karpatima i na italijanskom frontu. Još je čudnije što se ne nudi nikakav dokaz za tvrdnju da su saveznici tražili od Srbije da pokrene proces i kazni krivce za Sarajevski atentat.

SRBIJA NIJE ZNALA ZA PREGOVORE

SLOBODAN Jovanović je cenio da zbog jednog tajnog dokumenta Apis nije mogao biti osuđen na smrt, a pogotovo što mu se po delu atentata na Franca Ferdinanda i nije sudilo. NJegova je pretpostavka bila da su u toku samog procesa Pašić i Protić shvatili kakva im se mogućnost pruža u slučaju da dođe do pregovora o miru pre pobede: "Ali kada je proces počeo, i Apis dao svoje pismeno saopštenje o Sarajevskom atentatu, Pašić je video kakvu korist može od tog procesa imati na polju spoljašnje politike." Jovanović nakon objavljivanja knjige Siksta Burbonskog(Sixtus von Bourbon-Parma) takođe izlaže hronologiju ondašnjih pregovora, ali propušta da ukaže na to da srpska vlada zaista nije u vreme procesa znala za njih, kao što je i za Londonski ugovor sa Italijom saznala tek naknadno.

SUTRA: CENZURA NEMAČKIH DRŽAVNIKA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)