PROFESORI U BESPUĆIMA DNEVNE POLITIKE: Nekadašnji praksisovci, šezdesetosmaši i disidenti u večnoj pomračini balkanskog strančarenja

Rade Dragović

13. 02. 2021. u 17:14

KADA se u duboku jesen traumatične 1999. godine akademik Mihailo Marković - nekadašnji neformalni lider disidentske grupe filozofa poznate pod imenom praksisovci - pojavio na tribini Srpske radikalne stranke, na kojoj je, u sabesedništvu Vojislava Šešelja, sa ekstremno desničarskih pozicija studirao budućnost odnosa Srbije i Crne Gore, malo ko se tome začudio.

ПРОФЕСОРИ У БЕСПУЋИМА ДНЕВНЕ ПОЛИТИКЕ: Некадашњи праксисовци, шездесетосмаши и дисиденти у вечној помрачини балканског странчарења

Profesori na izletu

Ništa veće uzbuđenje nije izazvala ni vest objavljena 2004. u osvit predsedničkih izbora, da je Marković pristupio grupi intelektualaca čiji će zadatak biti da savetuje kandidata radikala Tomislava Nikolića, kada postane predsednik Srbije.

Ovi zaokreti akademika Markovića u godinama na prelazu vekova nisu čudili i tada i danas prilično ravnodušnu i zaboravnu srpsku političku javnost. Bilo je, ipak, i onih kojima nije promaklo da je Marković svega koju deceniju ranije na Korčuli razmatrao budućnost čovečanstva. Budućnost sveta kao temu diskusije, 30 godina kasnije, zamenio je budućnošću SRJ, sagovornike filozofe - Šešeljevim radikalima, a ideje svetske levice delio je sa tvrdim nacionalistima i opskurnim desničarima.

U Markovićevom ideološkom putu, koji je vodio preko SKOJ-a, SKJ, pobune 1968, disidentstva, kao i značajne uloge u SPS-u sve do srpske desnice, mnogi su prepoznali još jednog vrsnog intelektualca zalutalog u večnoj pomrčini balkanske politike, ali i dokaz da je politička teorija i filozofija jedno, a praktična politika nešto sasvim drugo. Ovo može da se primeni i na ostale profesore iz znamenite grupe koja je 1975. godine udaljena sa Filozofskog fakulteta. Svi oni, ili bar većina, u decenijama koje će uslediti, imaće veći ili manji politički angažman za vladavine različitih stranačkih režima. Rezultati njihovog političkog rada, međutim, nemerljivi su spram njihovih intelektualnih i akademskih pregnuća.

DRUŠTVENI angažman praksisovaca gotovo da teče kontinuirano od 1968. godine, ali i letimičan pogled na njihove biografije pokazuje da su se u politiku uključivali u nekoliko talasa. Period do 1990. godine odlikuje njihova kritička i opoziciona delatnost u odnosu na jugoslovenski režim. U politiku aktivnije ulaze sa uvođenjem višestranačja, kao i u novoj fazi - posle Petog oktobra. Pojedini članovi ove grupe eksponirali su se i oko pitanja budućnosti zajedničke države Srbije i Crne Gore.

SOCIJALISTI SE ODREKLI MARKOVIĆA

NAJINTRIGANTNIJA ličnost od svih praksisovaca svakako je Mihailo Marković. Snažno je podržavao Slobodana Miloševića od njegovog dolaska na vlast u Srbiji. Sa pozicija izrazite, ponekad i ekstremne levice, krajem osamdesetih godina protivio se uvođenju stranačkog pluralizma, zagovarajući ideju "bespartijskog pluralizma". Nakon uvođenja višestranačja i ujedinjenja Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda u Socijalističku partiju Srbije (1990) postao je njen potpredsednik i vodeći ideolog. Čvrsto je zastupao i tezu o nužnosti otvaranja srpskog pitanja, kao uslova opstanka Jugoslavije, odnosno osnovnom pitanju budućnosti zajedničke države. Smatran je glavnim ideologom SPS, ali zbog neslaganja sa Miloševićem oko ratnog raspleta u Dejtonu 1995. godine isključen je iz partije.

To je slučaj sa akademikom LJubomirom Tadićem, jednim od najviđenijih predstavnika disidentske grupe intelektualaca. Uoči crnogorskog referenduma o nezavisnosti 2005. godine izabran je za predsednika Pokreta za zajedničku državu Srbije i Crne Gore. Tadić je u politiku stupio 1989. godine, kada je sa grupom istomišljenika osnovao Demokratsku stranku. Nastupao je sa nacionalnih pozicija devedesetih godina, pa je bio i zagovornik potrebe poštovanja prava srpskog naroda u Hrvatskoj i BiH. Bio je član Senata Republike Srpske, kao i oštar kritičar politike Zapada prema Srbiji i srpskom narodu.

Bez sumnje najuspešniji praktični političar iz grupe šezdesetosmaša i intelektualaca disidenata jeste Dragoljub Mićunović. U osvit povratka višestranačja bio je među osnivačima Demokratske stranke i njen prvi predsednik. Devedesete godine proveo je kao agilni opozicioni poslanik. NJegovu karijeru, između ostalog, obeležio je sukob sa Zoranom Đinđićem (1994), učešće u DOS-u i rušenje režima Slobodana Miloševića, kao i povratak u Demokratsku stranku 2004. godine. Nakon demokratskih promena 2000. bio je predsednik Veća građana Savezne skupštine, zatim prvi predsednik Skupštine Državne zajednice Srbije i Crne Gore, kao i kandidat za šefa države 2003. godine. Na svim parlamentarnim izborima od 2004. do 2016. biran je za narodnog poslanika. U tom razdoblju bio je i predsednik Političkog saveta i šef poslaničke grupe Demokratske stranke u Narodnoj skupštini Srbije.

POLITIČKI angažman nije zaobišao ni još jednog praksisovca, uglednog profesora Svetozara Stojanovića. Od 15. juna 1992. do 31. maja 1993. bio je specijalni savetnik Dobrice Ćosića, prvog predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Dosta kasnije bio je član Komisije za istinu i pomirenje, koju je formirao nekadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica, kao i član Spoljnopolitičkog saveta pri Ministarstvu inostranih poslova.

TIHI INTELEKTUALAC

POLITIČKI angažman u nekoliko navrata, ali bez pompe i skretanja pažnje javnosti, imao je i profesor Trivo Inđić. Ovaj tihi intelektualac bio je pomoćnik ministra za prosvetu i kulturu u vladi SRJ od 1992. do 1994. Postoktobarsko vreme odvelo ga je u diplomatiju - od 2001. do 2004. godine bio je ambasador u Španiji. Sve do 2012. godine bio je politički savetnik predsednika Srbije Borisa Tadića.

U odnosu na Tadića, Stojanovića, a Markovića posebno, sasvim je drugačiji idejni i politički put imao profesor Miladin Životić. Od kraja osamdesetih godina on je zauzeo poziciju oštrog kritičara nacionalizma, naročito srpskog, a kasnije i ratne politike. Jedna je od ključnih figura antiratnog pokreta - Građanske akcije za mir i Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca. Bio je protivnik tadašnje politike Beograda, podržavajući moralno i politički žrtve rata, posebno one u Sarajevu, Mostaru, Tuzli i drugim gradovima BiH. Smatrajući da se u Sarajevu rešava sudbinsko pitanje postjugoslovenskog prostora - da li je moguć zajednički život - dva puta je učestvovao u rizičnim poduhvatima posete Sarajevu pod opsadom 1994. i 1995. godine.

Na sličnom političkom tragu devedesetih godina bili su i Nebojša Popov i Zagorka Golubović. Popov se našao među osnivačima Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) 1989. Bio je predsednik Republikanskog kluba i član Glavnog odbora Građanskog saveza Srbije. Tokom ratnih sukoba bio je veoma angažovan u beogradskom krugu i antiratnom pokretu, a posle Petog oktobra bavio se političkim efektima promena u srpskom društvu. Profesorka Golubović bila je oštra kritičarka režima Slobodana Miloševića i aktivna učesnica tromesečnog građanskog i studentskog protesta 1996-1997. Nakon demokratskih promena 2000. godine kritički je analizirala ekonomsku tranziciju u Srbiji, a bila je i član Saveta za borbu protiv korupcije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)