Beogradske priče: U potrazi za precima

PRVI član porodice Matijas stigao je u Beograd drugom polovinom 19. veka iz Bečkereka, današnjeg Zrenjanina. Bio je to Nemac Toma Matijas, vrlo vešt u građevinarskom zanatu, a sagovornik "Beogradskih priča" je njegov praunuk Branislav, koji marljivo čuva sećanja na pretke.

Matijasi vuku poreklo iz Bavarske, i Branislav je, uporno tražeći korene, došao do stručnjaka koji su mu objasnili kako su mu preci verovatno iz nekog od sela iz okoline Švarcvalda.

- Rekli su mi da ne bi bilo neobično čak ni da smo francuskog porekla - kaže Branislav Matijas. - Mnogi koji nisu bili čisti Nemci odlazili su u Ugarsku, tražeći posao, a moj pradeda je bio zidar, pa mu je to bio prirodan put. Tako su protekli vekovi, i zamešateljstvo koje godine umeju da učine utkalo prste i u beogradsku prošlost.

IZGRADNjA "MOSKVE"

VEŠTI graditelj dolazi u Beograd, u potrazi za poslom, a tu se rađa deda našeg sagovornika, Franc Matijas, jedan od preduzimača tokom izgradnje Hotela "Moskva" tokom prvih godina 20. veka.

- Preduzimače su zvali i "palir", a vreme izgradnje "Moskve" bilo je doba kada se moja porodica širi u Beogradu - kaže Branislav. - Baka Ana, čije devojačko prezime je bilo Loh, očigledno je imala jevrejske krvi. U to doba familije su bile mnogočlane, pa se moj otac rodio kao 13. dete, 1917. godine. Skoro svi moji stričevi i tetke formirali su porodice, uglavnom su postali pravoslavci, osim strica Jakoba, koji je ostao katolik. Upravo on je ušao u istoriju ovog grada na autentičan i lep način: bio je osnivač Golubarskog saveza Srbije.

Solunac Toma Matijas

Najstariji stric našeg sagovornika bio je jedan od 1.300 kaplara, i ovo je u velikoj meri priča o njemu, kao i o sudbini svih naših predaka.

- Moja porodica i danas čuva ratne karte, dopisnice koje je stric Toma slao roditeljima dok se srpska vojska povlačila kroz Srbiju prema Albaniji, a zatim i iz Bizerte u Tunisu - kaže Branislav. - Posle je poginuo na Solunskom frontu i sahranjen je na Zejtinliku. Zvao se Toma, a pošto je nastradao godinu dana pre rođenja mog oca, a trinaestog deteta u porodici - moj otac je poneo isto ime.

Branislav Matijas, naš sagovornik, iskusni je fotograf koji je danas u penziji i brine o starim snimcima svoje porodice, kao i o nesvakidašnjim pričama koje oličavaju duh ovog grada. Seća se da su u istoj kući, u kojoj su živeli njegovi roditelji, živela još dvojica braće, i da je svako imao ženu različitog porekla. Tako je njegova majka bila iz Makedonije, osnosno Stare Srbije, druga Hrvatica, a treća Srpkinja.

- U suštini, u mom krvotoku teče nemačka, jevrejska, makedonska i srpska krv, a u srži sam Beograđanin - uz osmeh kaže naš sagovornik. - Ovo je moj grad, a ja sam Vračarac.

ISTOK I ZAPAD

PRECIZNO, Vračar se nekad delio na Istočni i Zapadni, a Branislav Matijas je sa onog, istočnog dela, iz Sinđelićeve ulice, koja se završava slepim ćorsokakom poznatijim kao Sinđelićevo sokače.

- Kada je Begrad počeo da raste, između dva rata, taj deo su zvali Novo Selo. To je bio deo od kafane "Kalenić" prema Bulevaru kralja Aleksandra.

Podaci do kojih je došao naš sagovornik govore da je samo u bližem komšiluku imao više od deset heroja koji su prešli Albaniju u Prvom svetskom ratu, a njih dvojicu je poznavao lično. Milutin Ristić je bio farbar iz kuće u Sinđelićevoj 36 koji je mome dedi zidao kuću, a drugi je bio stolar Sava Stepanović.

Matijas snima stare objekte "njegovog" Vračara, traži zaboravljena imena ulica, i kroči tragom onih kojima su nekada bile posvećene. Danas beleži istorijske "potpise" onih koji su zaboravljeni, a on im ne dozvoljava da konačno izblede.

Na svim prostorima od dalekog Švarcvalda do Zejtinlika, negde je postajao neko njegov.

U POTRAZI za konačištem strica Tome, naš sagovornik stigao je do groba broj 69 na Zejtinliku, gde danas leži heroj iz Prvog rata, na uređenom groblju u okolini Soluna.

Deo njegove porodice, tetka i teča su živeli u ovom gradu kao trgovci pa su podigli i porodični spomenik, a sećanje na Tomu mu je posebno pojačano još jednim događajem iz mladosti.

- Imao sam 17 godina i došao u fotografsku radnju iznad Slavije da preuzmem fotografije za ličnu kartu. Tamo je sedeo jedan stari gospodin, i čuvši kako se prezivam upitao me je ko mi je bio Toma. Odgovorih: "Otac"! A starac me pogleda i kaže kako to "neće biti", jer on zna gde je Toma. Kasnije sam mu objasnio kako mi je i otac dobio ime po starijem bratu kojeg nikad nije upoznao, i ova strašna, a simbolična priča dobila je epilog.

A ratni drug je pamtio kako je Toma nagazio na minu, da su ga teško ranjenog odneli u ratnu bolnicu "Sveti Sava" u Solunu, ali da odatle, nažalost, nije dospeo drugo nego - na Zejtinlik.

Pismo sa ratišta