Kultura

Oluj iznad Fruške gore

Bratislav Milanović

13. 09. 2022. u 10:10

Danima sam se pitao šta da kažem danas o Branku u njegovoj školi, u najstarijoj srpskoj gimnaziji, sa ovog mesta na kojem sam pre tačno četrdeset šest godina stajao sav ustreptao i primao nagradu sa njegovim imenom za svoj pesnički prvenac. Kud god da sam se pomerio tada, on je bio tu: ogroman, nevidljiv, i stajao nada mnom, zaštitnički. Tog dana, jedino tog dana, bio sam kao pesnik zaštićen od svega.

Šta bih, danas, mogao da kažem?

Ne verujem da se danas, posle svih saznanja, moja predstava o Branku mnogo razlikuje od drugih. Pa ipak, svako Branka doživljava kao svog. A šta je i ko je bio Branko?

Branko je bio dar srpskom narodu kakav se dobija samo jedanput u čitavoj jednoj epohi. Od objave njegovih pesama, u istoriji srpske poezije vreme počinje drukčije da se računa: poezija pre Branka i poezija posle Branka. Bilo je i pre njegove pojave nagoveštaja da će se u srpskoj poeziji nešto promeniti. Kao oblaci koji se skupljaju pred oluju, dugo su se skupljali pesnici koji su smatrali da treba pisati na narodnom jeziku. Ali, grom koji je iz tih oblaka udario, zvao se - Branko. Prave promene doneo je on: njegov dar, njegova strast prema poeziji i ljubav prema narodnom jeziku, njegova hrabrost pre svega.
Branko je u pravom smislu bio oluj. Sa njim je došlo sve što mladost prati. Bio je oličenje snage i vedrine, razuzdanosti, izazovnog erotizma: O da čudna valjuškanja /Po zelenoj travi /O da čudna ljuljuškanja / Da t' podiđu mravi... Ko je do tada to smeo u srpskoj poeziji, tako izazovno, drsko, otvoreno... o ljubavi dva mlada bića, jezikom koji se razume, kojim se govori na sokaku, u krčmi, da piše i pečata knjige? Ko je smeo da stavi prst na usta i da zaštitnički pozove, šapatom, da se ne govori nikome o uzbudljivom prizoru koji krije zaštitnička lipa? Lipa brsne grane širi / Šapće danu sjajnu / Viri danče beli, viri / Ali čuvaj tajnu...

Na njegovim stihovima u srpsku poeziju se uselila uzbudljiva veselost života. Nema ni pre, ni posle Branka pesnika koji je tako slavio život: sa toliko usklika, poziva na igru, u prirodu, u središte arkadijskih slika u kojima će mladost i lepota biti slavljeni pesmom.

Možda je najbolje, u samo jednoj rečenici, Brankovu prirodu izrazila Isidora Sekulić: "Branko je redak Sloven i Srbin koji je imao hrabrosti da bude srećan; - na podlozi patriotizma; na podlozi pronarođavanja književnosti kroz snagu jezika koji je i Brankovim radom postajao heroj naše duhovne stvarnosti". Tako je o njemu govorila mudra Isidora.

Branko se pojavio u pravom trenutku, na pravom, mestu, onda kada je srpski narod sticao svoj identitet uobličavajući fizionomiju jezika. U njemu je Vuk dobio prvog pregaoca koji je bio kadar da jednu pravu zamisao otelotvori i da u nju uloži sve: mladost, talenat, delo... Njegova predstava o srpskom književnom jeziku bila je šira od Vukove. On je u svoje pesme unosio vokabular sa čitavog srpskog govornog područja. I, da je poživeo duže, da je napisao više - njegove bi pesme bile izražene rečima sa svih srpskih govornih prostora. Jer i u pesme koje je napisao on je slobodno unosio narodne reči, ma odakle one bile. Od četiri hiljade reči, koliko ih ima u Brankovoj poeziji, "oko dve stotine se ne nalazi u Vukovom rečniku". Pedantni Svetislav Vulović beleži da su njegove pesme pisane jezikom kojim se onda govorilo u Vojvodini, ali i da je Branko zahvatao sa raznih vrela: iz Crne Gore, Srbije, Hercegovine, Bosne, Hrvatske, Dalmacije, Dubrovnika, Krajine, Južne Srbije, Šumadije...

Tvorac novog pesničkog jezika je smeo da načini takav zamah. Njemu je bilo dato: da uleti kao mlad vetar u učmalu, ustajalu, sholastičku atmosferu i unese svež jezik koji opija i donosi nove boje, zvukove i slike, da onima koji će tek doći širom otvori vrata i prozore za strujanje srpskog jezika. Zato njegova pojava, među onima koji ne vole promaju, nije dočekana aplauzima. Pre su je sačekala negodovanja i zvižduci. Jovan Sterija Popović piše kako je to "poezija detinje nestašnosti, nepokrivene pohotljivosti, nerazborite samopouzdanosti, bestidne grubosti, krajnjega neznanstva o ljudima i stvarima".

Kao što je u svemu bio prvi, Branko je bio i prvi srpski pesnik koji je bio zabranjen. Ruka karlovačke mitropolije, glavnog Vukovog protivnika, pružila se daleko. Brankova prva knjiga pesama bila je zabranjena u Beogradu. No, u Brankovu odbranu ustaje u Beču mladi Đuro Daničić koji tvrdi da "do danas nijedan učeni Srbin nije ovako pjevao kao ovaj Radičević", a u Zagrebu Stanko Vraz ističe Brankov "čist i točan narodni jezik", dodajući tome i "poetičan duh".

I ta se zabrana, neznano kad, izgubila. Pre bih rekao da nije ni poštovana.

Brankova poezija je, u otvorenoj i bespoštednoj borbi za jezik, vrlo brzo poprimila satirične tonove. U tim stihovima, prema onome što je za njim ostalo, on nastoji da dosegne visine svoje briljantne lirike, čija je, nažalost, rana kruna - elegija "Kad mlidijah umreti".

Vreme je počelo da izmiče.

Branku je bilo suđeno da najlepšu, najbolju svoju pesmu napiše na samom kraju života.

Kako se naglo pojavio, tako je naglo i nestao: kao oluj iznad Fruške gore, odlazeći u isto vreme i na istok, i na zapad, i na sever i na jug srpske zemlje.... A tragove je ostavio u jedinoj materiji koja se nikada ne gasi - u jeziku.

(Beseda na Svečanom otvaranju 51. Brankovog kola u Sremskim Karlovcima, 9. septembra 2022)