MESOPOTAMIJA, NULTA TAČKA CIVILIZACIJE: Na licu mesta "Novosti", u drevnim gradovima Šanliurfu, Mardin i Gazijantep, tik uz Siriju (FOTO)

Snježana Vidačković

17. 10. 2021. u 10:08

PRED očima puče pusta ravnica, ni nalik na naše. Zemlja žuta, prašnjava, bez travke i drveta na vidiku.

МЕСОПОТАМИЈА, НУЛТА ТАЧКА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ: На лицу места  Новости, у древним градовима Шанлиурфу, Мардин и Газијантеп, тик уз Сирију (ФОТО)

Foto S. Vidačković

Visoke temperature ne daju semenu da izbije na površinu i dočeka stablo i plod, a kiša meštanima češće dođe u san nego na njive. Ovde nema ničeg, a učili su nas da je tu nastala civilizacija. Mesopotamija. I zaista, izgleda onako kako je ovde, na jugoistoku Turske, zovu: nulta tačka u vremenu.

Naša mesopotamska avantura počela je na oko 2.000 kilometara od Srbije, u gradu

Šanlijurfa, na jugoistoku Turske. U Urfu, kako je Turci zovu, stigli smo posle dva leta, prvo od Beograda do Istanbula, onda do našeg grada domaćina u severnoj Mesopotamiji.

Šanliurfa ima dva miliona stanovnika, bogatu istoriju, ali je i dalje neprivlačna turistima, zbog toga što je od granice sa Sirijom, gde su ranije bili česti nemiri, deli jedva 50 kilometara. Nekad Edesa, danas Šanlijurfa privlači mnogobrojne islamske vernike. U samom centru nalaze se stare kamene kuće sa ravnim krovovima, bazari, uske ulice sa kaldrmom, veliki broj džamija, prelepe gradske fontane i parkovi, antički dvorac... Ukratko, muzej pod otvorenim nebom.

Vernici kažu da je Urfa, nekadašnja Edesa, grad proroka, u kom su živeli Avram, Jovan, Ilija i Jakov. Jedna od najvećih i najlepših atrakcija je Avramov bazen, koji se nalazi u blizini Arheološkog muzeja. Jezerce puno šarana je pored džamije iz 13. veka, a legenda kaže da je Avram uneo nemir u kraljevstvo propovedajući veru, te ga je kralj Nimrod bacio u vatru. Međutim, Bog je vatru pretvorio u vodu, a plameni ugalj u ribe. To je simboličan prikaz borbe dobra i zla, zbog kog se tamošnji žitelji brinu o ribama i hrane ih, te misle da će loša sudbina zadesiti onog ko ubije ovu životinju.

Atmosfera u ovom gradu je istočnjačka, opuštena, te iako Urfa ima mnoštvo istorijskih znamenitosti, nema one zapadnjačke nepristupačnosti i opomena na svakom koraku. Jedan od takvih primera je antička nekropolisa, u blizini Avramovog jezera. Tu su udubljenja u kamenu, iz doba Rimljana, gde se nalaze desetine grobova starih gotovo 2.000 godina.

Međutim, na vrhu brda, na temeljima nekropolisa sagrađano je naselje. Ne elitno, sa vilama i visokim ogradama, već obične kuće gde se veš suši na terasama, a deca jure loptu po nizbrdici, dok turisti nekoliko metara ispod gledaju antičke grobnice. I to nikom ne smeta.

LJudi u ovom gradu - Turci, Arapi i Kurdi - ljubazni, gostoljubivi, ali i vrlo religiozni i konzervativni. Strance ovde prepoznaju na kilometar, a na ulici gotovo da ne možete sresti ženu koja nije pokrivena. Prekorne poglede tamošnjih žiteljki i odmeravanja od glave do pete dobili smo zbog malo glasnijeg smejanja na ulici i, verovatno, golih ramena. Iako zvuči čudno, u ovako religioznoj sredini, gde čak i u hotelskim sobama postoji postoji serdžada - prostirka za molitvu, a na aerodromima i u restoranima i posebna prostorija za klanjanje, pre smo našli alkohol nego tursku kafu!

U prodavnicama na većini rafova stoji "nes kafa", koja se služi i u hotelima, a na našu molbu za tursku kafu, uglavnom smo dobili: "Jok! Čaj?" Turska rakija podseća na makedonsku mastiku i grčki uzo, razblažuje se vodom, pa u čaši izgleda kao šumeća tableta. Zovu je još "mleko lavova", odnosno snažnih ljudi. Inače, alkohol se u ovom kraju ne koristi čak ni za dezinfekciju ruku, za to služi kolonjska voda raznih aroma.

Engleski slabo ko zna, ali meštani su toliko dobronamerni, spremni i voljni da beskonačnom pantomimom pomognu i upute na željenu lokaciju. Oni malo vičniji, koriste aplikacije za prevod jezika na telefonu, pa snalaženje ide malo brže. Specijaliteti koje smo probali u restoranima nacionalne kuhinje mahom su bili bazirani na mesu.

Kuvana jagnjetina sa pirinčem, pečene ljute paprike, patlidžan punjen mlevenim mesom, ćevapi... Tanjiri su bili prepuni svežeg povrća, salata neobičnih kombinacija, poput jagoda i paradajza, soseva, a uz svako jelo služi se ajran, mlečni napitak koji je poput razvodnjenog i slanog jogurta. Za desert smo jeli baklave sa pistaćima. Ovo "zeleno zlato", kako ga Turci nazivaju, retka je vrsta koja uspeva u ovom podneblju, pored kukuruza, pamuka i ljutih paprika. Pistaće Urfa toliko smatra dragocenim, da su im čak podigli spomenik!

Put nas je dalje odveo na jug Turske, u grad Mardin kog od Sirije deli oko 10, a od Iraka oko 35 kilometra. Na Uneskovoj je listi svetske baštine i po svemu podseća na mediteranski gradić, sem što nema more. U Mardinu žive Arapi, Kurdi, Sirijci i Turci, priča se više od pet jezika, i bez obzira na različitosti, ovde svi lepo i zajedno žive.

LJudi nisu toliko konzervativni kao u Urfi, žene se mogu videti u restoranima i bez pratnje muškaraca. Meštani žive od trgovine, starih zanata, ugostiteljstva. Prave sapune od maslinovog ulja, badema, magarećeg mleka, ruže, koji su izuzetno jeftini i veoma mirišljavi. Mardin je veoma specifičan po izgledu, nalazi se na padini brda, odakle su kuće građene stepenasto, tako da gledaju na ravnice Mesopotamije, ka Siriji i Iraku.

Istoriju ovog gradića sa milion stanovnika obogatila je i činjenica da se nalazio na nekadašnjem putu svile. U uskim, popločanim ulicama su tezge sa svežim voćem, povrćem, taze pečenim hlebom, odećom, začinima, sirevima, maramama, ali i male zanatske radnje.

Dovoljno je samo pogledati ka štandu, a prodavac već pakuje začine, ili skida maramu i rukom vas zove da vam umota glavu, po arapski.

Šetnja između kamenih kuća vrlo je prijatna kada je napolju više od 35 stepeni, a tu su i džamije, crkve... Treba napomenuti da je Mardin nekada bio sedište Sirijske pravoslavne crkve, iako se nalazi u regiji gde je islam najdominantnija religija. Iznad starog grada nalazi se vidikovac sa kog se pruža nestvaran pogled na ceo Mardin, pusta polja Mesopotamije, pa je zbog toga atraktivan ne samo turistima, već mladencima, ali i filmadžijama.

Poslednjeg dana naše avanture uputili smo se u Halfeti, jedino mesto na svetu gde rastu crne ruže. Tajna njihove crne, odnosno tamnocrvene boje je u jedinstvenom sastavu zemljišta koji je karakterističan za region u kom se selo nalazi, kao i nivoi podzemnih voda koje dolaze iz reke Eufrat, koja protiče u okolini sela. U Halfetiju ruže cvetaju u proleće, a tokom leta dodatno potamne, pa zaista deluje da su crne.

Od Mesopotamije smo se oprostili u Gazijantepu, gradu burne prošlosti i najliberalnijem u ovom delu Turske. Nepregledne plantaže pistaća nalaze na putu ka ovom gradu, odakle god se uputite. Lokalna hrana smatra se toliko dobrom da se priča da ljudi lete iz Istanbula kako bi ovde doručkovali. Važi za rodno mesto baklave. Poznati su i po proizvodnji tepiha. Ovaj grad je primer tolerancije i pragmatizma, primili su gotovo milion izbeglica iz Sirije. Važi za jedan od najstarijih neprestano naseljenih gradova na svetu. Prema nekim podacima, grad je na mestu današnjeg Gazijantepa postojao još pre 5.650 godina. U prevodu sa arapskog, "gazi" znači "ratnik", "osvajač", "heroj".

Posetili smo i tamošnji najveći svetski muzej mozaika "Zeugma", koji je otvoren pre deset godina. Sve eksponate pronašli su arheolozi na obalama Eufrata, a najpopularniji je ostatak mozaika "Ciganka", gde se vidi deo ženskog lica i oči sa prodornim pogledom.

Neki se i dalje raspravljaju da li je na mozaiku lice devojke ili Aleksandra Makedonskog.

Kopije ovog mozaika mogu se naći svuda i na svemu u Gazijantepu.

U ovom gradu, žene su slobodnije obučene nego u Urfi, ali jednako pristojno. LJudi nisu toliko konzervativni, ali su svuda opušteni. Iz Gazijantepa smo za uspomenu poneli šareni ćilim, verujući da će nas, poput onog čarobnog, ponovo vratiti na ovu drevnu lokaciju.

Krstarenje biblijskom rekom

POSEBAN doživljaj bilo je krstarenje drevnom rekom Eufrat, sve do sela Savaš, koje je pre nekoliko godina potopljeno radi izgradnje brane. Pre potapanja, Eufrat je bio tri puta uži nego danas, a oko 2.000 sela i arheoloških nalazišta nestalo je u vodama biblijske reke. Sada je minaret koji viri iz vode u Savašu prava turistička atrakcija, a kroz nestvarno čistu i bistru vodu može se videti i ostatak džamije.

Nalazišta stara 12.000 godina

STARIJA od egipatskih piramida i britanskog Stounhendža, mesta gde su lovci sakupljači "postali" ratari, izgradili prva sela, naučili da rukama obrađuju pšenicu, da lože vatru, iz skloništa prešli u kuće, podigli prva sela, razvili prva trgovanja... To su Kamena brda, oko Šanlijurfe. Ova bogata arheološka nalazišta stara gotovo 12.000 godina, po mišljenju turskih zvaničnika "nulta su tačka civilizacije" i uskoro bi mogla da postanu svetska turistička atrakcija. Lokalitet Gobeklitepe, dvadesetak kilometara od Šanlijurfe, otkriven je 1963, a tek 1995. počela su prva istraživanja.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)