KADA su daleke 1969. godine četiri nikšićka drugara - Vojislav Mijušković, Branko Pavić, Vlado Vuković i Branko Đurović rešili da učvrste svoje prijateljstvo, dosetili su se da bi to bilo najbolje kroz jedan dan u godini koji će biti samo njihov i ničiji više. Oteli su kalendaru 2. januar, koji se potom otegao - celih pedeset godina!
Iz "četiri točka", kako je družina ponela ime, rodilo se Udruženje "2. januar", i ono se s vremenom širilo, a član je mogao postati samo rođeni Nikšićanin "od imena i prezimena". I to pola veka sabralo se u knjizi "Zvono drugog januara" Vojislava Mijuškovića.

IZMEĐU korica defiluju brojni likovi, znani i neznani, ljudi koji su obeležili jedno vreme, a i kasnije - Budo Simonović, Milan Stojović, Mirko Lale Damjanović, Ljubo Kankaraš, Velizar Kasalica, Jelena Međedović, Stevan Mišo Popović, Vladimir Knežević, Jevrem Gajo Dubljević, Dražen Međedović... Nažalost, kako to i biva, život donese i odnese, pa tako je i ovo društvo odnedavno spalo na "tri točka", jer se u večnost preselio Vlado Vuković, "riznica nikšićkog duha i kulture".

- Počeli smo davno, još u doba "diktature" naše mladosti, onih velikih ideala, romantičarskog zanosa, zvezdanih godina. Oteli smo kalendaru 2. januar za naš dan. Prvi nismo mogli jer je opštenarodno vlasništvo, a sve dalje od 2. januara nekako nam je bilo ispod nivoa - kaže Vojo Mijušković, koji je u "svoje vreme" obavljao niz odgovornih društveno-političkih funkcija, a kao novinar sarađivao sa "Večernjim novostima", "Borbom", "Komunistom" i drugim, objavljivao knjige, dok mu grudi krasi Orden rada sa srebrnim vencem, a vitrine brojne plakete.

KAKO je vreme odmicalo iz "usijanih" momačkih glava "četvorotočkaša" polako su nestajali ideali.

- Da, i zvezdane godine, mladost, država u kojoj je sve to stvoreno. Ali, ostalo je prijateljstvo, ljudi koji su jedni drugima dodavali ruku. Ako je u celom dvadesetom veku bilo uopšte zvezdanih perioda onda je to nekih dvadesetak godina, od polovine šezdesetih do druge polovine osamdesetih. Nisu ni to godine bajke - bilo je i tada društvenih i socijalnih problema, radničke pečalbe i protesta mladih, ali u odnosu na periode pre i posle, te godine jesu zvezdane - govori Mijušković, dodajući da je društvo "2. januar" njihova priča, a ne nekih drugih, o njihovom vremenu u kojem su stasavali, bivstvovali, drugovali i drumovali.

Vojo Mijušković

A kroz knjigu provejavaju raznovrsni događaji iz "srećnog vremena", zvezdani i potonji ideali, usudi, anegdote... Zabeležene su mnogobrojne dogodovštine koje akteri ispredaju na svoj način.

POSVAĐALI se na Mokrom, jedan Guzina i komšija Čvorović. Beži Guzina oko plota, a za njim se stuštio Čvorović i kad god ga stigne odvali ga nogom u zadnjicu. Posmatra to Radovan Bećirović, čuveni pesnik i u stih pretvori:

- Guzina se oko plota krije, a Čvoro ga u prezime bije!

U rudniku boksita u Seocima, u kuhinji, radila je jedna Grahovljanka. Njena prijateljica imala vanbračno dete sa nekim Župljaninom koji ga ne priznaje i stvar došla na sud. Pozvali Grahovljanku za svedoka.

- Znate li vi da su se njih dvoje zabavljali? - pita je sudija.

- To ne znam, ali se jesu lijepo gledali! - odgovara Grahovljanka.

- A znate li da su imali između sebe - seks? - još je konkretnije pitanje sudije.

- Šta vi je to, gospodine sudija? - bi joj pitanje neprijatno.

- Vaša drugarica se pozvala na vas, da vi znate da su se njih dvoje j.....? - sudija je uprostio jezik.

- Uh, gospodine sudija, ja ne znam ni ko je mene j...., a ne nju! - ona će!


DOČEK ZA LjUDE

OTIŠLI u Goliju, kod Ljuba (Kankaraša), ja i Vejo Kasalica... Između ostalog Ljubo nas svrati kod jedne starice da nam objasni kako je vitalna i kako sama održava imanje. Baba nas primi i pita šta ćemo popiti. Ja kažem - bilo šta, a Vejo, da se našali, traži: - Imaš li "hajneken"? Baba ne zna šta je to, pa uzesmo svi po vinjak... Glumac, ko glumac nastavlja sa šalom, pa kaže babi: - Bako, kod nas je običaj, kad ljudi dođu u kuću, da se nešto nareže... Gleda ga baba, pa mu odgovori ko s nokta: - I kod nas ti je to isto sinko - kad dođu ljudi! Glumac nije više nijedne progovorio do Nikšića.

VIDOJE I ZEKAN

NEGDE 1975/1976. godine, kada je Vidoje Žarković bio u poseti Nikšiću, obišao je i svoje rodno smesto Nedajno u Pivi. Pošto do njegovog sela nije mogao doći automobil, uvek bi seljani za njega obezbeđivali konja sedlanika. I baš te godine, nakon povratka iz Nedajna, okupili se politička struktura i privrednici u Nikšiću, oko Vidoja, i opušteno, nakon poslovnih razgovora, razgovaraju o svemu. Vidoje opušteno razgovara, pričaju se razne anegdote, a Vidoje ispriča jednu i na svoj račun. Kaže da su ga i tada Pivljani sačekali i doveli mu konja sedlanika, kao uvek. Kad je došao u selo, jedan dečak, koji je imao desetak godina stane ispred Vidoja, pa će reći: - Ja znam ko si ti - ti si Vidoje! -Kako znaš? - pitao je Vidoje. - Znam, poznajem te po Zekanu! Svi su se slatno nasmejali, a Vidoje je priču ponovio više puta i uvek sa naglašenim oduševljenjem.