Objavljujemo zapis koji otkriva kako je i zbog čega je Omer-paša Latas, slavni turski velikodostojnik i vojnik srpskog porekla, junak istoimenog romana Ive Andrića, poručio: „Srbi treba da uče prvenstveno vojničke nauke. Srbiji predstoji, možda u skoroj budućnosti, potreba u ljudima vojnički spremnim, pa vi, sadašnji podmladak njen, treba da budete u tom momentu u stanju poslužiti otadžbini na polju časti i životnih interesa srpstva“


Jednog dana bili smo otišli: ja, Grgur Milovanović, Milan Kujundžić i Jovan Maksimović u Muzej, da vidimo izložbu francuskih ratnih trofeja, dobivenih u razno doba i od raznih naroda.


Pošto smo prošli zajedno nekoliko soba, razgledajući te trofeje, Grgur i Maksimović bili su zaostali u jednoj sobi. Međutim, ja i Kujundžić ušli smo u sobu gde su bili trofeji dobiveni samo od Turaka, u raznim ratovima između Francuske i Turske. Tu, pored drugih, zatekosmo i dva gospodina – jednog sede brade i drugog mladog. Obojica su bili u civilnom odelu, sa fesovima na glavi.


Kad smo se približili njima, Kujundžić, po svojoj navici živog govora, reče glasno: „Ovaj Tura sigurno grize usne gledajući sve ovo.“


Tek što je Kujundžić to izgovorio, a Grgur, iz druge sobe dobaci: „Milane, ne govori srpski; taj sedi gospodin zna srpski.“


I, zbilja, onaj sedi gospodin okrenu se nama i, prišav meni, čistim srpskim jezikom zapita me: ko smo mi, odakle smo i šta radimo u Parizu? Ja sam odmah rekao da smo obojica rodom iz Beograda, da smo slušaoci na Pariskom univerzitetu; i da ja slušam prava, a moj drug filozofiju. U tom momentu prišao je bliže k meni i tom sedom gospodinu i Kujundžić, pa između nas otpoče razgovor time što sam zamolio stranca da i on kaže ko je i odakle je.


Stranac nam je na to odgovorio da je trgovac iz Carigrada. A za onog mladog gospodina samo reče da putuje sa njim i da ne zna srpski, pa da možemo slobodno razgovarati. Odmah potom on nastavi rečima da nama Srbima nije potrebno izučavanje prava i filozofije. Bolje bi bilo da učimo vojne nauke, jer će Srbija trebati dobrih oficira i vojnika.


A onda nas upita: ima li koga đaka u Parizu od familija Petronijevića, Simića, Vučića, Garašanina, Tenke, Nenadovića ili Rajovića. Kad sam mu odgovorio da sa nama sada uče u Parizu po jedan: Simić, Garašanin i Rajović, stranac je produžio pitanjima o našim viđenijim trgovačkim firmama u Beogradu i unutrašnjosti Srbije.



U daljem razgovoru rekao nam je da je vrlo dobro poznavao pokojnog kneza Miloša i otpočeo je hvaliti njega i kneza Mihaila kao mudre vladaoce.


Ceo taj njegov govor, a naročito što sam video da je znao familije naših viđenih političara, pa i trgovaca, dao mi je povoda misliti da taj stranac nije trgovac, kao što nam reče, već kakva poznata politička ili vojnička ličnost u Turskoj. Zato sam mu rekao: „Izvinite, molim, ali ne verujem da jedan carigradski trgovac može tako znati viđenije srpske političke i trgovačke familije i prilike u Srbiji. Zato vas molim da nam kažete otvoreno: ko ste vi?“


Posle ovog mog pitanja, stranac je malo poćutao, pa onda reče: „Kad baš želite zvati ko sam, hajde da zadovoljim vašu radoznalost; ja sam Omer-paša.“


Može se zamisliti koliko smo se ja i Kujundžić iznenadili tim odgovorom. A onda dodade: „Ovo je moj lekar, Grk je i ne zna ni reči srpski, možemo sasvim slobodno razgovarati, kao što sam vam već rekao.“


Odmah zatim, Omer-paša produži: „Ne gledajte me, deco, kao tuđinca zato što sam turski paša. Ja sam vazda bio i ostajem samo Srbin. Uvek sam disao, pa i sada, kao mušir Turske carevine, dišem samo srpskim duhom, gajim i negujem samo srpske osećaje. Zato sam vam maločas i rekao da Srbi treba da uče prvenstveno vojničke nauke.


Srbiji predstoji, možda u skoroj budućnosti, potreba u ljudima vojnički spremnim, pa vi, sadašnji podmladak njen, treba da budete u tom momentu u stanju poslužiti otadžbini na polju časti i životnih interesa srpstva. Ja sam, za prve vlade kneza Miloša, prešao u Srbiju kao austrijski vojni begunac. Primljen tada vrlo dobro u Srbiji, dobio sam za učitelja u Gruži. Ja bih tada i ostao da služim Srbiji i srpstvu koliko bih umeo i mogao, spremom i znanjem, ali posle mog kratkog bavljenja u Srbiji, Austrija je zatražila da me Srbija izda Austriji. Da bi mogla uspeti u tom traženju, Austrija je izmislila i podmetnula kao da sam učinio deficit u austrijskoj vojsci, mada je vrlo dobro znala da je to laž. Kad me je tako zatražila Austrija, knjaz Miloš pozvao me je u Kragujevac i kazao mi: „Sinko, ja ne mogu zbog tebe vojevati sa Austrijom; ali neću ni da te predam njoj, jer sam obavešten da nisi krivac, kao što Austrija predstavlja, a i da si odgajen u duhu srpstva.


Narediću mojim vlastima da ti olakšaju prelazak u Tursku. Idi tamo i primi se službe. Turska je oskudna u ljudima po tvojoj spremi i sposobnosti, siguran sam da ćeš daleko doterati u turskoj službi. Možda će se tamo od tebe tražiti i da pređeš u muhamedanstvo. Sa odlukom da ćeš i tada ostati duhom Srbin, možeš primiti i muhamedansku veru; ali nigda ne smeš zaboraviti da si Srbin; nikad nemoj ništa raditi protiv srpstva, ne smeš izneveriti srpsko mleko, kojim te je zadojila i odgajila majka Srpkinja.“


Kad nam je izgovorio ovaj savet kneza Miloša, primetilo se na Omer-paši da je bio jako uzbuđen, pa u takvom duševnom osećaju produžio je dalje ovako: „Po savetu kneza Miloša, potpomognut srpskim vlastima, prešao sam u Tursku, gde sam se ne samo primio državne službe već sam i prešao u muhamedansku veru. U turskoj vojsci napredovao sam i doživeo slave i gospodstva, kao retko koji. Al’ opet, nikad nisam zaboravio, niti ću ubuduće zaboraviti one mudre reči i roditeljske savete kneza Miloša. Vazda, i u svakoj prilici moga rada, ostao sam Srbin i prijatelj srpstva. Samo moje srpsko srce i osećanje rukovodili su me te nisam skrhao Crnu Goru, kao što sam, u poznatoj prilici, to mogao uraditi onda kad sam bio glavni vojskovođa silne turske vojske i sa njom pobedonosno ušao u Crnu Goru. Sa mojim osećajem da sam Srbin odugovlačio sam tada dalji napad na Crnu Goru, šaljući u Carigrad izveštaje da nije vredno da turska vojska gine za gole crnogorske stene i vrleti. A time sam dao vremena, te su se Rusija i Evropa zauzele za Crnu Goru i spasle je od sigurne tadašnje propasti, prema broju turske vojske pod mojom komandom. Isto tako, samo moje srpsko srce odredilo me je te sam kao glavni turski vojskovođa, drugom prilikom, salomio, upropastio i okovane teškim gvožđem i sindžirima, u Carigrad poslao bosanske i hercegovačke begove i spahije, poturčenjake i izdajice srpstva. Moje je srce tada kucalo radosno, jer sam znao da time služim srpstvu, kome i sam pripadam.



Srbija će, zacelo, jednom osloboditi i sebi prisajediniti Bosnu i Hercegovinu, što želim od sveg srca. Ako tada budem živ, radovaću se tome. Nu, jedan savet za taj slučaj čujte još sada od mene.


Begovi, spahije, poturčenjaci, njihova nazovi inteligencija i mali deo muslimana-varošana u Bosni i Hercegovini – nikad neće biti prijatelji srpstva. S njima budite na oprezi. Ne verujte ni njihovim pretvaranjima. To su izdajice srpstva, koje Srbija mora držati strogo, ništa im ne popuštati, da ne bi pokvarili ostali muslimanski narod tamošnji. Taj narod, naprotiv, sasvim je drugojačiji. On ne zna drugi jezik do srpski. On je i sad duhom Srbin. On će odmah biti dobar Srbin i sa vama, svojom braćom, ići vrlo rado, mada ga od vas razdvaja muhamedanska vera.


Dajući vam ovaj savet, to činim stoga što ću i u grob u mojim grudima poneti srpsko srce, iako sam primio muhamedansku veru. Meni je, pravo da vam kažem, vrlo prijatno što sam ovako, istina slučajno, dobio priliku da pred vama, srpskim mladim naraštajem, ovako bratski otvorim moje stare grudi i srce. Vi ćete, možda, vremenom zauzeti važna mesta u vašoj otadžbini, pa sam, govoreći vam ovako i iskreno, rad da se vazda sećate ovih mojih reči i da imate pravilno mišljenje o Omer-paši, koji vam, evo, otvoreno kaže: da je, i kao Gazi Omer-paša, ostao samo Srbin.“


Kad je ovo završio, Omer-paša je malo poćutao, pa zatim produžio ovako: „Taj isti srpski osećaj goni me da vam kažem još nešto. To će biti o knezu Mihailu. Meni je, istina, knez Mihailo učinio nažao, što meni, muširu i Gazi Omer-paši, nije hteo prvi doći na sastanak, kad sam mu pre nekoliko godina javio svoj dolazak u beogradski grad i zamolio ga da se sastanemo i razgovaramo. A to mi je i danas ostalo žao, stoga što mi je, kao Srbinu, time knez Mihailo oduzeo priliku da s njim iskreno govorim, kao što sam hteo, o pitanjima i potrebama od kojih bi srpstvo imalo koristi. Kao što je poznato, knez Mihailo je bio stariji mušir od mene, pa zato mi je bio poručio, da ja dođem prvo k njemu na sastanak. Nu ja, iako mlađi mušir od kneza Mihaila, pored sve svoje želje da se sastanemo, nisam mogao prvi knezu, jer sam znao da bih time izazvao sumnju kod Turske, pa bih škodio baš onom smeru koji me je bio odredio na taj sastanak sa knezom Mihailom. Da je knez znao ove moje pobude, držim da bismo se mi onda sastali. A ovako kako je ispalo, i danas žalim što mi taj sastanak nije dao prilike da pred knezom Mihailom, tim velikim Srbinom, otvorim moje srpske grudi i srce, što se nisam mogao sa njim razgovoriti o srpskim, našim potrebama, te da time ja bar nešto prinesem na oltar srpstva, koji nisam napustio nikad niti ću ga napustiti do groba.


Ali mada nije bilo ovog sastanka između kneza Mihaila i mene, opet ću vam otvoreno reći, knez Mihailo je veliki čovek i mudar vladalac, njegov ugled i autoritet u Evropi veliki su. Knez Mihailo sav je predan ideji oslobođenja i ujedinjenja Srba. Bogat je, troši mnogo svoga novca za otadžbinu. Slušajte ga i radite šta vam bude zapovedao. Njemu je namenjena velika uloga u sudbi srpskog naroda. Ako ga iskreno budete potpomagali u njegovom radu i smeru, srpstvo će sasvim ostvariti svoj ideal ujedinjenja sviju Srba u jednu moćnu srpsku državu.


Pročitajte još: Srpsko srce Omer-paše Latasa


Eto, gospodo, ovo su iskreni osećaji i želje moga srpskog srca. Kažite ovo, u prilikama, i vašim zemljacima. Moja je želja da Srbi uopšte znaju da sam ja, i kao Gazi Omer-paša, ostao dušom i srcem Srbin, da srpski osećam i srpstvu najvatrenije želim potpun uspeh u ostvarenju njegovog narodnog ideala, da ujedini u srpsku kraljevinu sve Srbe, koji su sada pod tuđinskom vlašću, ne samo pod turskom već i pod austrijskom.


Sada, deco, zbogom, A još jednom vam ponavljam: učite što više vojne nauke, jer Srbija mora, možda i skoro, apelovati na vojno znanje svojih sinova.“


Sve ovo izgovoriv, Omer-paša pružio je ruku meni i Kujundžiću; i htede da ide. Nu, ja sam ga zamolio da zastane i čuje mojih nekoliko reči. „Osobito mi je milo što mi se ukazala prilika da od vas čujem ovako dragocene reči. Njih ću se sećati vazda sa zadovoljstvom. A u isto doba, uveravam vas, da neću propustiti da, u podesnom momentu, javnosti predam šta mi je danas govorilo Omer-pašino srpsko srce. Zbogom i hvala na iskrenosti i savetu.“

Ganut, kao što sam video, ovim mojim odgovorom, Omer-paša zagrlio me je i oprostio se sa mnom i Kujundžićem, pa ode sa svojim pratiocem.


Odmah po odlasku Omer-paše, prišao je iz druge sobe meni i Kujundžiću Grgur Milovanović, kome smo ispričali šta nam je pričao Omer-paša. Grgur nam je rekao da je po slici poznao Omer-pašu, a iznenadio se i obradovao onakvim njegovim srpskim osećajima i savetima.


Ceo ovaj razgovor sa Omer-pašom ja sam, isto veče, pribeležio u mojoj sobi, pa na tom osnovu iznosim taj razgovor ovde. Još dodajem da je na mene celo tadašnje držanje Omer-pašino uticalo tako da sam verovao, i sada verujem, da je govorio iskreno. No, najposle, čak i da sam se u toj oceni prevario, nisam smeo prećutati šta sam čuo od Omer-paše, pa neka i drugi cene da li je govorio iskreno.


Ovaj moj (!) razgovor sa Omer-pašom bio je, otprilike, tri meseca pre povratka u Srbiju*.


(Jovan Đ. Avakumović / Pečat)