VOJVOĐANSKE PRIČE: Pop tvorac čuvenog hita

EJ, kad sam sinoć pošla iz dućana...”, čuvena starogradska pesma, smatra se delom nepoznatog narodnog autora, pa se takav potpis pojavljuje čak i u programima državne televizije. Ali, pesma ima svoj jasan koren. Nastala je u Banatu, i to na severu, u Bašaidu kod Kikinde, a tekst je napisao Pavle Dimić, nekadašnji čuveni paroh iz tog mesta.

O tome svedoči i protojerej Jovica Silaški, koji je nekada takođe službovao u Bašaidu.

- Zaista je malo poznato da je protojerej Dimić autor te pesme. Ona se predstavlja samo kao izvorna narodna pesma, a pevali su je mnogi naši istaknuti pevači. Inače, nije čudno što je on autor tih stihova, jer je bio svestrana ličnost, pisao je poeziju i bavio se muzikom. Bio je istaknuti sveštenik SPC, član konzistorije u Temišvaru i delegat na Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima 1849. godine, kada je proglašena Srpska Vojvodina. Osim bogate svešteničke uloge, bio je zaljubljenik u pčele i bavio se pčelarstvom - svedoči otac Silaški.

Paroh Pavle Dimić u knjizi Milovana Miškova

- Prema navodima Luke Nadlačkog, naučnom istraživaču iz Kikinde, Dimić je autor teksta pesme “Kad sam sinoć pošla iz dućana”, koja se i danas peva - piše Miškov, inače Bašadac po rođenju.

Ova pesma odavno je postala popularna u narodu i toliko se odomaćila da se danas često smatra narodnom. Međutim, dobri poznavaoci izvorne narodne i starogradske muzike, poput uglednog pevača Milana Prunića Dume iz Kikinde, znaju da je autor ovih stihova Dimić. Baš on sagovornike upućuje na knjigu profesora Miškova, ali ukazuje i na moguće greške.

- Ovu pesmu najčešće su izvodile Jelena Dejanović i Anđelka Govedarović, ali i mnoge druge vrsne pevačice. I one pevaju jezikom kojim se u Banatu nekada govorilo, u vreme kada je pesma nastala, pa kažu: “Ja joj nazvah dobro veče najo”, dok se kasnije pevalo “Ja joj reče dobro veče nano” - uočava Prunić važne razlike.

Dimić je rođen u Velikom Bečkereku, današenjem Zrenjaninu, 1846. godine. Otac Vasa bio je đakon i učitelj u delu Velikog Bečkereka zvanom Gradnulica. Posle završene Karlovačke bogoslovije 1868, pet godina je radio u Temišvarskoj konzistoriji, a posle dolazi u Bašaid, gde i umire 1892. Sahranjen je u porodičnoj kapeli na seoskom groblju u Bašaidu, gde su sahranjena i dvojica njegovih sinova.

Crkva u Bašaidu u kojoj je službovao pop Pavle

Silaški svedoči da je majka paroha Pavla Dimića bila učiteljica, kao da je istog zanimanja bila i njegova supruga Ljubica, sa kojom je izrodio dva sina, Pavla i Miloša.

- Pavle je bio učitelj, a Miloš sveštenik, i to baš u Bašaidu. Otac Pavle je došao u Bašaid 1874. Njegova supruga Ljubica je u dubokoj starosti doživela veliku porodičnu tragediju, kada joj, neposredno posle Prvog svetskog rata, 1918, za dva dana umiru oba sina od španske groznice. Ona je na groblju u Bašaidu podigla kapelu. Tu je kasnije i ona sahranjena. Kapela je, inače, posvećena Sv. velikomučeniku Dimitriju, koji je slava Dimića - pripoveda prota Silaški.

ODLIČAN GOVORNIK, AUTOR KNjIGE

Paroh Dimić je bio odličan govornik. Srez mokrinski i vranjevački birao ga je četiri puta za člana Crkvenog sabora u Sremskim Karlovcima. Bavio se književnim radom, sarađivao je u mnogim časopisima, a 1870. godine štampao je knjigu “Protiv pojave nazarena u Banatu”. Njegovom zaslugom dobijen je plac na kojem je izgrađen parohijski dom u Bašaidu - piše Miškov.

Starogradske pesme uvek razgale dušu

KAKO GLASE STIHOVI...

Ej, kad sam sinoć pošla iz dućana, ej, susrela me moga dike naja.

Ej, ja joj nazvah, “Dobro veče, najo”,

Ej, ona meni, “Živa bila, snajo”.

Ej, je l’ istina da mi ljubiš sina,

Ej, jeste najo, ljubim ga odavno.