Dr Rudolf Henzel za “Novosti”: Poruke o krivici Srbije pisao NATO

BOMBARDOVANjE Jugoslavije 1999. godine označilo je prekretnicu u NATO strategiji. Alijansa je napustila odbrambenu ideju pod čijom je zastavom formirana, i od tada vodi agresivnu, ofanzivnu, ratnu politiku, neogrnutu čak ni plaštom dobre namere.

Ovo, u razgovoru za “Novosti”, ističe nemački psiholog dr Rudolf Henzel. Posle sramnog nastupa nobelovke Herte Miler, Nemice rumunskog porekla, na beogradskom Sajmu knjiga, on se obratio ovoj spisateljici otvorenim pismom. U jednom od najoštrijih reagovanja na besedu Milerove, koja je uvredila celi srpski narod - poručujući mu da je sam isprovocirao svoju patnju - naš sagovornik kaže da je užasnut i zgađen, a kao sunarodnik posramljen, i poziva Milerovu da se izvini Srbima. Henzel, u intervjuu, iznosi mogućnost da iza nastupa Milerove stoji namera NATO da pojača pritisak na Srbiju da mu konačno pristupi.

* Kakav motiv je, prema vašem mišljenju, imala nobelovka Herta Miler da se s toliko neprijateljstva obrati Srbima i konstatuje da je Srbija sama kriva za NATO agresiju?

- Gospođu Miler ne poznajem lično. Kao ozbiljan psiholog ne postavljam dijagnoze na daljinu. Ipak, video-klipovi njenog nastupa u Beogradu postavljeni na “Jutjubu” pokazuju da je veoma ogorčena i agresivna kad govori o svojoj pređašnjoj domovini Rumuniji pod Čaušeskuom, nekadašnjem Sovjetskom Savezu i o ruskom predsedniku Putinu (“lupež i ratni huškač”). Želela je “NATO intervenciju” u nekadašnjoj Rumuniji i pozdravljala američko-natovski rat suprotan pravima naroda, koji bi nezadrživo vodio ka totalnom ratu protiv Rusije. Ove gorke emocije prenela je, po svemu sudeći, na Srbiju pod Miloševićem.

* Stoji li možda iza njenih reči neko drugi, dok je ona, u stvari, dobrovoljno instrument politike velikih sila?

- Moguće je, zaista, da iz nje zapravo progovaraji SAD-NATO, čije zločine nastoji da opere tako što krivicu za patnje Srba stavlja njima samima na dušu. Možda baš jedna dobitnica Nobelove nagrade treba da pomogne da se pojača pritisak na Srbiju, da napokon uđe u ratničku alijansu - NATO, odgovornu za izbegličke patnje, rat, siromaštvo i ekološku katastrofu.

* NATO agresija donela je teške posledice, posebno po zdravlje ljudi, i to naročito na jugu Srbije i na Kosovu. Bavili ste se time?

- Više od deceniju i po posle agresije - koju su protivno međunarodnom pravu započele snage SAD i NATO koristeći visokotoksične i radioaktivne uranijumske projektile - posledice se još osećaju. U Srbiji su u porastu agresivna kancerogena oboljenja, koja poprimaju razmere epidemije, kako među mladima, tako i među starima. Ljudske patnje su neopisive i neizmerne. Zahvaćena je cela Srbija, a posebno su pogođeni njen jug i Kosovo i Metohija. Rezultati koje je objavilo srpsko Ministarstvo zdravlja govore da u Srbiji svakoga dana jedno dete oboli od raka.

* To je zločin protiv celog naroda?

- Zemlja je potpuno zatrovana. Zbog oštećenja genetskog materijala postoji opasnost od toga da se iz generacije u generaciju rađaju deca sa deformitetima. Svesno i voljno je počinjen genocid. Uništavanje imunog sistema kao posledicu ima infektivne bolesti, teška funkcionalna oboljenja bubrega i jetre, agresivne leukemije i druge maligne bolesti, spontane i prevremene pobačaje, kao što se dešavalo posle černobiljske katastrofe 1986. godine. Donedavno su političari uz pomoć medija, a pod pritiskom počinilaca zločina, skrivali istinu od uznemirenih građana. Hrabri i odgovorni lekari, naučnici, bivši oficiri i političari uspeli su da probiju zid ćutanja, zarad dobrobiti naroda Srbije.

* Može li se uopšte nešto popraviti?

- Radioaktivna zračenja kojima su bili izloženi ljudi, druga živa bića i okruženje ne mogu se “izbrisati”, ali je nešto ipak moguće popraviti, ako za to postoji volja: SAD i NATO mogu da se izvine srpskom narodu za zločine; moraju se otkriti mete i tipovi upotrebljenog oružja; imperativ je očistiti tlo i podzemne vode; sve žrtve treba finansijski obeštetiti; srpski narod mora da sazna punu istinu o posledicama tog rata po zdravlje ljudi; sistem zdravstvene zaštite mora da se ojača, bogate zemlje EU ne smeju više da vrbuju dobro obučene lekare i pomoćno medicinsko osoblje; razorena infrastruktura, kao i uništena industrijska postrojenja i radna mesta u njima, moraju da se obnove; biljke otporne na zračenje mogu da se zasade - a može se učiniti i još mnogo toga sličnog.

* Da li je agresija protiv evropske zemlje na pragu 21. veka otvorila vrata mešanju velikih sila u unutrašnja pitanja drugih zemalja?

- NATO agresija protiv Jugoslavije bila je model novog osvajačkog rata. Ona je označila stratešku promenu u samom biću Alijanse. Savez SAD-NATO odustao je tada zapravo od odbrambene politike i prešao na ofanzivnu (agresivnu) politiku. UN, naročito njihov Savet bezbedosti, isključen je iz cele priče, a međunarodno pravo i pravda su zaobiđeni. Taj rat bio je preteča narednih, takozvanih intervencija na Avganistan, Irak, Libiju i Siriju. A nasilno odvajanje Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija od Srbije bilo je i jeste opasan signal za ostale etničke grupacije u Evropi. Srpska industrija stradala je tokom rata, a kasnije još i više, tokom međunarodnih sankcija prema SRJ. Od devedesetih godina ugašeno je oko milion radnih mesta u industriji.

* Tvrdite da u zapadnim zemljama vlada nasilna kultura vođenja ratova?

- Zaista je tako. Američka vojska i SAD-NATO vode već decenijama ratove u celom svetu, a kraj se ne nazire. Ratovi postaju sve ubitačniji, podmukliji, prostorno obimniji i genocidniji. To, podrazumeva se, nosi sa sobom fatalne posledice po kulturu svih zapadnih zemalja. Mlade generacije se svakodnevno bombarduju vestima o tom razularenom nasilju. Ta kultura nasilja i rata veoma je loš model za budućnost koji dajemo našoj omladini.

* Koji su vaši lični motivi da budete na strani srpskog naroda?

- Godine 1999. mi Nemci smo bili toliko izmanipulisani drskim lažima naše vlade i ratne koalicije, izjavama tipa “Nikada više Aušvic!”, da smo se, s retkim izuzecima, ćutke složili sa ofanzivnim ratom SAD-NATO protiv SRJ. Jedna srpska koleginica mi je dve godine kasnije govorila o ekološkom uništavanju okoline i stravičnim oštećenjima zdravlja ljudi zbog upotrebe bombi sa osiromašenim uranijumom. Oko Božića 2006. sam s tom srpskom koleginicom, kao i s nemačkim i švajcarskim prijateljima, otpočeo višegodišnju akciju pomoći sprskom narodu.

* U čemu se sastojala ta pomoć?

- Za decu smo prikupljali igračke i odeću, za bolnice posteljinu, potrošni pribor za operacije, rendgen i aparate za EKG i specijalne lampe, neophodne za rad oftalmologa. Bio je to pokušaj skromnog popravljanja činjenice da je srpskom narodu naneta nemerljiva patnja, u čemu je učestvovala i naša država. Nekoliko godina kasnije upoznao sam jednu divnu ženu iz vaše prelepe Šumadije. Ona je, u međuvremenu, postala moja supruga.

“NOBEL” KAO POLITIKA

* POSLE prvog otvorenog pisma Herti Miler, ovih dana ste napisali i drugo. Šta stoji u njemu?

- Podsetio sam je na testament Alfreda Nobela, po kome se priznanje dodeljuje onome ko je protekle godine doneo najviše koristi čovečanstvu, i shodno tome postavio sam pitanje: “Gospođo Miler, za koja dela ste 2009. godine počastvovani Nobelovom nagradom? Da li su to zaista bili vaši literarni radovi, ili je to pre svega bila politička odluka Komiteta, kao i, recimo, prilikom dodele “Nobela” Henriju Kisindžeru ili Baraku Obami?