Badnjak - stub kuće i naroda

B. SUBAŠIĆ

06. 01. 2012. u 11:00

Бадњак - стуб куће и народа
Srpski božićni običaji i badnje drvo povezuju hrišćanstvo i drevna slovenska verovanja. Badnjaci vekovima goreli na ognjištima i ispred hramova

ZA NERAZDVOJNE prijatelje naša stara narodna izreka kaže da su “kao Božić i badnjak”. Ovaj hrišćanski praznik u prošlosti, kao ni danas, ne može zamisliti bez okićenog svetog hrastovog drveta koje uz roj varnica sagoreva na ognjištu i greje dom u božićnoj noći. U njemu je sabrana sva simbolika starog verovanja i hrišćanske religije.

Uprkos globalizaciji, koja danas melje nacionalne kulture i običaje, badnjak i dalje tvrdoglavo opstaje u srpskim domovima makar i kao najmanja hrastova grančica ukrašena crvenim vrpcama i žitnim klasjem, kupljena uz čestitku kod prodavca na pijaci.

- Badnjak danas simbolizuje rađanje nove hrišćanske ere iz pepela starog sveta - kaže etnolog Dragomir Antonić. - Ljudi koji danas unose badnjak u kuću ne razmišljaju o njegovoj staroj simbolici, iako su običaji vezani za Badnji dan neopisivo stari. Oni objedinjuju najdrevnije simbole čovečanstva. U njemu su ujedinjeni snaga hrasta i prometejski plamen koji razbio mrak i ugrejao čovečanstvo.

ČESNICA CENTRALNO mesto uz badnjak u gotovo svakom srpskom pravoslavnom domu ima - božićna česnica. Ovaj deo praznične trpeze simbolizuje napredak i blagostanje u kući i zdravlje porodice. Prema tumačenjima etnologa, česnica spada u hlebne ili beskrvne žrtve i njene korene treba tražiti u starozavetnim pričama o prinošenju žrtvi Bogu. Sa hrišćanstvom ona je dobila simboliku Hristovog tela, koje je sastavni deo svete tajne pričesti. Za česnicu se vezuje veliki broj običaja, kojima se naročito raduju najmlađi. U česnicu se, u gotovo svim krajevima gde žive Srbi, stavlja zlatan novčić i za ručkom se isključivo lomi rukama. Onaj ko u svom parčetu pronađe novčić imaće sreće u toku naredne godine. Ona se simbolično mesi na Badnje veče, za domaćice za to koriste i malo Bogojavljenske vodice, a peče se u rano svitanje na Božić. Česnica i izgledom ukazuje na radost praznika, pa se najčešće ukrašava simbolima sreće i zdravlja ili Hristovim monogramima.

Po hrišćanskim shvatanjima badnjak je simbol drveta koje je Josif uneo u vitlejemsku pećinu i založio ga da ugreje bogorodicu Mariju i tek rođenog bogomladenca Isusa. S druge strane, etnolozi i antropolozi podsećaju na to da je poštovanje svetog drveta mnogo starije i da se samo nadovezuje na prastare staroslovenske običaje i verovanja.

- Drevni običaji i religijska shvatanja poreklom iz praslovenske zajednice održali su se među južnim Slovenima bolje nego kod ostalih slovenskih naroda upravo zato što su se spojili s hrišćanskom mitologijom i ritualnom praksom - kaže antropolog Jovan Janićijević.

Još su antički putopisci opisivali Slovene kao narod koji poštuje šume i vode, a hrast navode kao njihovo najsvetije drvo s božanskim duhom. Savremeni naučnici navode da je drevno verovanje tvrdoglavo opstalo do današnjih dana u poštovanju posvećenih hrastova-zapisa i naročito badnjaka. Zato po selima i danas domaćini s badnjakom razgovaraju, zasipaju ga pšenicom i zalivaju vinom pre no što ga poseku, a ukućani svetom drvetu pevaju “Badnjače, rođače” dok ga unose u kuću.

Familijaran odnos Srba s badnjakom rasvetlio je etnolog Veselin Čajkanović, koji je u svojim istraživanjima utvrdio da su božićni običaji najbolje očuvali neuništivu osnovu narodne religije - poštovanje kulta predaka.

Po njemu, svečana badnja večera je bila posvećena utemeljivačima porodice i roda, čija je duhovna hrana na onom svetu bila radost zbog okupljanja potomaka brojnih kao iskre badnjaka. Poslastice i suvo voće koje su deca s veseljem tražila u slami razbacanoj po podu podsećala su na to da ništa ne rađa bez korena i da plodove koje jedemo dugujemo precima koji iz podzemnog sveta teraju seme da klija i razvije se u bogat rod. Zato ni spaljivanje svetog hrasta badnjaka usred zime, doba kad priroda prividno umire, nije čin uništenja, već nagoveštaj ponovnog rođenja sveta koji najavljuju duše svetih predaka koje ujutro u liku položajnika posećuju dom i pozdravljaju potomke.

PERUNOV ZNAK

ETNOLOZI podsećaju da božićni kolač, osim hrišćanskim simbolima, domaćice i danas, iako ne znaju njegovo značenje, šaraju “gromovitim znakom” drevnog slovenskog boga groma Peruna, koji podseća na latinično slovo “s” koje je uvijeno u spiralu na krajevima. Svi manji kolači u obliku šake ratara, krave, kokoške su sećanje na žrtve koje su stari Sloveni prinosili kraj svetog hrastovog drveta.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije