IAKO je Handkeova pripovest, kako stoji u podnaslovu proznog dela obima romana "Veliki pad" izašla početkom ove decenije, objavljivanje srpskog izdanja u prevodu Žarka Radakovića, piščevog prijatelja, skoro se poklopilo sa vešću o dodeli Nobelove nagrade, te se asocijacija na sudbinu Andrićevog vezira Jusufa koji isprva posrne, a potom se neočekivano visoko uzdigne na lestvici moći, sama od sebe nametnula. Gledano vremenski šire, teško da je neko mogao predvideti da će Handke posle svojih knjiga o Srbiji, koje je većina zapadnih medija dočekala bacajući drvlje i kamenje na njihovog autora, poneti to visoko priznanje. Austrijanac iz Koruške je od prvog dana uplovljavanja u književne vode znao da iznenađuje svojim delom, izjavama, postupcima i javnim nastupima.

U srpskoj široj javnosti prihvaćen je kao "prijatelj Srba" i kao takvog su ga srpski mediji prikazivali prenoseći vest o ovogodišnjoj odluci Nobelovog komiteta za književnost. Prenaglašavanje onoga što je srpskom oku i uhu milo da vidi i čuje ostavilo je maltene utisak da se Handke ovenčao Nobelovom upravo zbog pisanja o Srbiji i zalaganja za svoju "srpsku braću", ne praveći, doduše, pri tome uvek dovoljno jasnu razliku između Srbije i Miloševićevog režima.

I tu smo već na početku dugačkog odgovora na pitanje postavljeno u naslovu. Sav taj pomenuti medijski bes i sva ta bezdušna osuda bili su samo potvrda njegove književne veličine. Ili drugačije: da se kakav minoran zapadni pisac založio da se u povici kao pripremi bombardovanja Srbije skrene pažnja na tu zemlju pisanjem o njenim rekama, predelima i ljudima koje slučajno sreće, skoro da se niko na to ne bi ni osvrnuo. Ali radilo se o visokotiražnom autoru nemačkog jezika, koji je već tada bio dobio veliki broj značajnih književnih nagrada na nemačkom govornom području. Handke se drznuo da književnim izrazom dovede u pitanje zvaničnom politikom definisan jezik i crno-belu sliku propagande, te da svemu tome protivstavi onu Srbiju kakvu on sebi daje za pravo da vidi tražeći povrh svega još i "pravdu" za nju.

Kako najkraće definisati Handkea? On je visokoobrazovani predani posmatrač koji neumorno opisuje stvari, ljude i pojave iz svoga vidokruga i svoje mašte jezikom koji pleni. Takvo posmatranje pretvoreno u vizuelizaciju doživljaja, u kome je radnja više ili manje rudimentna, grana se dalje ka govornom pozorištu, dnevničkim zabeleškama, radio-drami, lirici, eseju, putopisu, romanu razvoja ličnosti, kriminalnom romanu, autorefleksiji, filmskom scenariju ili proznim delima u kojima je autor prevashodno zaokupljen sobom.


PROČITAJTE JOŠ - Peter Handke ugostio "Novosti": Nisam spavao, telefon je stalno zvonio (FOTO)

Sudeći po temama svojih književnih dela, kosmopolitskom pogledu na svet, protivljenju globalizmu i svekolikoj uniformnosti, Handke je građanin sveta, duboko ukorenjen u nemačkoj i evropskoj književnoj tradiciji.

Kada je smogao snage da napusti studije prava pred završnim ispitom zarad pisanja i tako egzistenciju stavi na kocku, Handke je bio spreman i na više od toga - da prekorači granice društvene i umetničke konvencije. U "Psovanju publike" je to razračunavanje sa vladajućim sistemom vrednosti koji je jezikom nametan. Handke o svom postupku: "Metod se sastojao u tome da nije slika više odražavala stvarnost, da više nije igrana niti prikazivana stvarnost, već da je rečima i rečenicama stvarnost igrana." Citat je iz njegovog eseja "Ja sam stanovnik Kule od slonovače", koji predstavlja i najkraći uvod u Handkeovo stvaralaštvo.


PROČITAJTE JOŠ - Nobelovac Peter Handke za „Novosti“: Drago mi je što su Srbi srećni zbog mene


U "Stršljenima" se oprobao u eksperimentisanju tehnikom pripovedanja, pa preko "Težine sveta", gde je do krajnjih granica izvedena dekonstrukcija teksta, ali opet čvrsto okupljenog oko autorovog ega kao tačke oslonca. I tako iz dela u delo. Svakim narednim je težio da prevaziđe on prethodno stvarajući jednu književnost koja je dobila njegov lični i prepoznatljiv pečat. U čitavoj toj delatnosti, da ponovim, jezik ima ključnu ulogu. Bilo da su u pitanju smelo oblikovane sintagme ili složenice kao naročita odlika nemačkog. Kao znalac starogrčkog, latinskog i nekoliko živih evropskih jezika, što govori o njegovom jezičkom senzibilitetu, vešto se koristi leksikom, gramatikom i svekolikim komunikacijskim znakovljem kojim zaodeva svoje beletrističko umeće. Ne može se reći da je sve uvek istog kvaliteta i da bi skraćenja pojedinih ostvarenja doprinela kvalitetu, ali pojedina književna dela su izrazito visoka umetnička ostvarenja.

Handke je vrlo brzo stigao na najznačajnije pozornice nemačkog govornog područja. Polarizovao je i postajao vremenom stalno prisutan, čak kada se jedared zarekao da više neće davati intervjue, njegovo odsustvo je bilo rečito. No, medijska apstinencija je bila kratkog veka. Nemačka književnost druge polovine prošlog i prve dve decenije ovoga veka se ne može zamisliti bez Petera Handkea i njegovih stotinak literarnih naslova, scenarija, preko četrdeset prevoda sa raznih jezika.

AP Photo Kerstin Joensson

U obrazloženju nagrade stoji da mu se dodeljuje za "uticajno delo, koje jezičkom genijalnošću ispituje periferiju i specifičnost ljudskog iskustva". I stvarno, Handke je jedan od najvećih jezikotvornih autora nemačke književnosti. Njegova rečenica varira misao do neslućenih granica jezičkog umeća, ali pri tome ne napušta svoja osnovna stvaralačka načela. On to čini u "Moravskoj noći", 2008, svojevrsnoj retrospektivi svoga dotadanjeg stvaralaštva na nekoliko stotina stranica, ali i u pesmi "Jedna poetika" na svega dvadeset i pet reči. Po svojim temama, kosmopolitskom pogledu na svet, na ljude i male jezike, protivnik globalizma i svekolike uniformnosti, Handke je svetski čovek, a po jeziku i načinu kako njime virtuozno barata, pisac duboko ukorenjen u nemačkoj i evropskoj književnoj tradiciji.

Neobično da je upravo Handke svojevremeno tražio da se "ukine Nobelova nagrada" jer lažno kanonizuje književnost, prebacujući joj da predstavlja "smrt za književnost", da je "strahovito politička" i da je jednostavno "istrošena". Stoga je bilo očekivano da će uz jedan ciničan komentar odbiti visoko priznanje ostajući veran sebi, ali godine sa kojima se postaje mudriji i spreman na kompromise, kao i lična sujeta su očigledno nadvladale njegovu poslovičnu buntovnost, što budi sumnju nije li ona sve vreme bila inscenacija sopstvenog lika i dela. Ko čita Handkea shvatiće u kojoj meri lični doživljaj relativizuje ustaljene vrednosti, pa će tako poučen shvatiti i Handkeov pristanak na Nobelovu nagradu.

I još nešto. Iako se Handke nikako ne može svrstati u šezdesetosmaše, on ima jako izražen osećaj za socijalnu pravdu. Izjavio je jednom prilikom da su "jednostavni ljudi" koji su podigli znamenite građevine pravi "prirodni kraljevi", dok mu dođe da se na "stvarne kraljeve pos...".

Nobelovu nagradu primiće iz ruku švedskog kralja.

I to je Handke.


ODLOMAK IZ DRAME PETERA HANDKEA "JOŠ UVEK OLUJA", U PREVODU ŽARKA RADAKOVIĆA


Sada duva vetar, čini se, sa svih strana, izričito odozdo na gore, vetar koji nosi uvis, kao iz dubine zemlje. Majušno drvo, u njegovom korenju ležim ja, povija se sa svim plodovima jabuka, a od plodova se čuje neki plehani šum, čegrtanje, zveket. Odatle čujem dedu, posle uzdaha koji je nadjačao vetar: "Koliko dugo traje ovaj rat. Prve zime se govorilo: kraj, ili pobeda, ili šta li već, samo što nije. A sada već šesta zima, a konačna pobeda, navodno, samo je još pitanje vremena. Ali kojeg vremena?" - Na to će baba, pošto je i ona ispustila onaj tipično naš uzdah: "Ah, mir. Ništa lepše od mira u svoje vreme. Još i na našem jeziku: mir!" - Muškarac: "Kako li se svečano obavljaju svi poslovi u kući i na dvorištu. Rasprezanje konja..." - Žena ga prekine usred reči: "Kuvanje džema od malina, kupina, borovnica, konačno i od ribizla, onih odozgo sa Svinjske planine - blistaju kao rubinovo crveno... i..." - Muškarac je prekine usred reči: "I soljenje slanine..." - Žena: "Pa utabavanje kupusa da se ukiseli, stavljanje krastavaca u sirće..." - Muškarac: "Pa skladištenje repe u poljima..." - Žena: "Pa ostavljanje jabuka u kućni podrum..." - Muškarac: "Pa ulaženje sinova i kćeri u sobu..." - Žena: "Svetinja je bio mir, svetinja, svetinja, svetinja." - Muškarac: "Bez politike, bez cara, bez republike smo mi na našim imanjima radili..." - Žena "...i bili smo nama samima kraljevi..." - Muškarac: "...birali smo sebi prinčeve. Tako je bilo u miru. A gde su oni sada, kraljevi?" - Žena: "Kraljevi mira su umrli, ništa više nisu našli da se privređuje." - Muškarac: "I kakav će biti budući mir?" - Žena: "...ako do njega dođe... Ponekad mi se čini da je svet već propao. Postoji samo još kao-da. Kao da će doći mir. Kao da će biti sveta. Kao da će biti dece." - Muškarac: "I to ti kažeš?" - Žena: "I to ja kažem."