SRBI SPOJNICA ISTOKA I ZAPADA: Petar Pijanović - bili smo pod stalnom pretnjom prevođenja u tuđe vere i druge nacije

Marina MIRKOVIĆ

21. 03. 2021. u 08:48

TOKOM 18. i 19. veka Srbi su bili pod stalnom pretnjom prevođenja u tuđe vere i druge nacije.

СРБИ СПОЈНИЦА ИСТОКА И ЗАПАДА: Петар Пијановић - били смо под сталном претњом превођења у туђе вере и друге нације

Foto V. Danilov

Kultura je u visokoj meri održavala naš identitet, u prvom redu jezik i pismo, veru i običaje, da bi na tome stvarala univerzalne vrednosti. Bez tih vrednosti svaka kultura ostaje samodovoljna i zatvorena. U svome duhu prava kultura je otvorena prema svetu.

Ovo u razgovoru, za "Novosti", ističe istoričar srpske kulture Petar Pijanović, povodom izuzetne studije "Srpska kultura u 18. i 19. veku", u izdanju Matice srpske. Zajedno sa dva prethodna dela, "Stara srpska kultura" i "Srpska kultura 1900-1950", ovaj autor je sagledao i zaokružio hod naše kulture kroz stoleća. Tako je sada pred čitaocima, kako dobro primećuje recenzent dr Aleksandar Jovanović, jedinstvena monografija - prva analitičko-sintetička istorija srpske kulture u celini.

Dva stoleća kojima se bavite donela su Srbima puno nevolja i istorije, ali na kraju i državu. Kako se kultura razvijala u ta dramatična vremena?

- Društvene prilike imaju uticaja na kulturu i njen razvitak. Tako je bilo i sa Srbima i srpskom kulturom u 18. i 19. veku. Za ta dva stoleća Srbi su od Velike seobe i zbegova, oslobodilačkih ustanaka i ratova, stigli do svoje obnovljene države i parlamentarne monarhije. Na tom sporom putu bila je i naša kultura koja nije mogla da bude brža od istorije. Uz sve poznate nevolje dostignuća su bila velika. Pređen je dug put od 17. veka, kada je kultura gotovo zamrla, do 19. stoleća kada ona doživljava odocnelu renesansu.

Koliko je u tom vremenu velikih iskušenja kultura dala doprinos našem identitetu?

- Održati srpski identitet u granicama tuđih država i jakih kulturnih zračenja Otomanske i Austrijske carevine bilo je veoma teško. Ne uvek povoljne, posledice tih "ukrštaja" i danas su vidljive u jeziku, veri i kulturi svakidašnjeg života. To je još pre dva veka pokazao i Vukov "Srpski rječnik" ne samo kao jezički trezor, već i kao leksikon ruralnog srpskog sveta pod Turcima.

Foto V. Danilov

O prosvetiteljstvu i romantizmu dosta se zna, a o baroku znatno manje. Vaša knjiga pažnju usredsređuje i na barok. U čemu je njegov značaj?

- Već barokni Gundulićev "Osman" ima pohvalnu priču o srpskoj istoriji i rodoslovu Brankovića. Slična je tema, ali drukčije ispričana u Zmajevićevom "LJetopisu" i u "Hronikama" Đorđa Brankovića. Tako srpske priče tokom baroka ulaze u književnost i u istoriografiju. Tome poseban doprinos daje Gavril Stefanović Venclović svojim pesmama i duhovno-poučnim besedama. No, ne samo u književnosti, već i u drugim umetnostima, barok je za Srbe bivao međa između vizantizma i zapadnoevropske kulture.

Iz umetnosti barok je ulazio i u pravoslavne crkve utičući na njihov spoljašni i unutarnji izgled. Sve to potvrđuje i beogradska Saborna crkva čiji je zvonik sa blještavim pozlaćenim krstom na kugli izazivao sporenja. Vremenom su utihnule te rasprave, a barok je opstajao.

Posebno ste ukazali na dragocene doprinose Dositeja i Vuka u vremenima kada staru smenjuje nova književnost...

- Ovde nije reč samo o novoj književnosti, već i o celoj kulturi, pa i o smeni epoha.

Dositej i Vuk su dva lica iste priče. Dositej je evropsku kulturu uveo u Srbiju i u srpske zemlje, dok je Vuk vrednosti srpskog duha uvodio u Evropu. Presudni kontakt u tom smislu bio je susret Getea i Vuka 1823. Tada ugledni Nemac pokazuje gostu na svom stolu Grimove tekstove o Vukovim zbirkama srpskih narodnih pesama. Već naredne godine Gete piše čuveni tekst "Srpska književnost". Ta dva događaja pre dve stotine godina simbolički su označili ulazak srpske kulture u veliki evropski svet. Dositej je na tom putu napravio prvi krupan korak, a Vuk je, nekada služeći i Beču, nastavio tim putem.

U knjizi ste veoma uspešno predstavili život običnih ljudi. Kako se i koliko menjala ta slika?

- Nije kultura samo ono što je u knjigama i stvaralaštvu. Kultura je i sam život običnog čoveka koji stvara svoje znakove kulture. Bez njih nema celovite kulturne slike o nekom narodu. Odeća i obuća, ishrana i nošnja, stanovanje i briga o zdravlju, obredi i običaji, zabave i provodi, druženja i domaćinstvo, crkveni i duhovni život, privredni poslovi i novčarstvo, pismenost i škola sve su to znakovi kulture, kako vi kažete, običnih ljudi.

Ona se vremenom menjala pokazujući pod kraj XIX veka i vidnije uticaje iz okruženja, ali i iz razvijene Evrope. Taj uticaj je kod školovanog sveta bio još očitiji, posebno kod naših "parizlija" i "nemačkara" koji su nove navike širili u narodu.

NEZAOBILAZNI PAVIĆ

 JEDAN od najvećih istoričara baroka bio je ugledni pisac i vaš prijatelj Milorad Pavić. Koliko su vam njegovi tekstovi bili od pomoći?

- Pavićeva sinteza o baroku, potom njegova knjiga "Istorija, stalež i stil", pa njegove beletrističke knjige nezaobilazne su za svakoga ko se bavi ovom umetničkom epohom. One su i meni bile od izuzetne pomoći.

Kakav je bio odnos institucija i uglednih ličnosti u XVIII i XIX veku?

- Institucije u srpskoj državi i kulturi u najvećoj meri stvarane su u XIX stoleću. U državama bez razvijenih institucija, pa i u Srbiji, njihovu ulogu preuzeli su moćni i ugledni pojedinci. To su bili Karađorđe, Miloš, NJegoš, Dositej, Vuk, Daničić, Josif Pančić, Stojan Novaković, potom na raskršću vekova i dalje Skerlić, Cvijić i Slobodan Jovanović. Svi su oni, svako na svoj način, predstavljali stubove novovekovne države i kulture.

Zapažate da to što je u duhovnom životu bila crkva, u obrazovnom škola, u privatnom i javnom životu srpskog čoveka u XVIII i XIX veku bile su mehane i kafane. Kako to objašnjavate?

- Crkva, škola i kafana u privatnom i javnom životu imale su dosta važnu ulogu. Škola i crkva su na jednoj, a na drugoj strani mehane i kafane koje su bile dosta brojne. U sredini zaostaloj, slabo razvijene kulture i bez dovoljno kulturnih ustanova kafane su postajale alternativni kulturni prostor. One su gostima nudile i sadržaje kao što su šah i bilijar, mađioničarske tačke, muzički programi, potom pozorišne, a na raskršću XIX i XX veka i filmske predstave. Posle kuće (porodice), posla (službe) kafane i mehane, kao prostor druženja, zabave i razbibrige, postale su omiljeno, tzv. treće mesto u životu ljudi.

Da li ste u proučavanju nove srpske kulture zapazili i neke zanimljive pojave?

- Takvih je pojava napretek. Vožd Karađorđe je bio jedva pismen, knez Miloš - nepismen. Prvi naš prosvetitelj, Dositej, razmonašeni je duhovnik, a reformator jezika i kulture - samouki Vuk. Uprkos svemu, čuveni Arnold Tojnbi rekao je da su Karađorđe, Miloš i Vuk uvodili zapadnu civilizaciju na Balkan. Vuk jeste bio na usluzi Beču, ali još više srpskoj kulturi. NJegovom delu klanjao se i Gete. I NJegoš je u Evropi bivao rado viđeni gost, a iznad svega cenjen kao veliki pesnik čiji se "Gorski vijenac" kao nacionalna biblija učio i znao napamet. Na neobičan način u tom je društvu i kralj Milan. Lične nepodopštine u privatnom životu iskupio je tako što je proširio Srbiju, stvorio kraljevinu i u politički život države uveo parlamentarnu monarhiju po evropskim uzorima. Otuda je to period kada je Srbija sa svojom elitom, kako zapaža Radovan Samardžić, bila u sjaju sopstvene renesanse.

Često se kod nas može čuti pitanje: pripadamo li mi i naša kultura Istoku ili Zapadu. Kako to komentarišete?

- Ta dilema je veštačka. Istorijom i kulturom duže od jednog milenijuma Srbi su opstajali i na Istoku i na Zapadu. Svojom državnom kućom dignutom na civilizacijskim raskršćima Evrope bili smo i međa i spojnica oba ta sveta. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

POTRESNO SVEDOČANSTVO: Predstavljena knjiga Žarka Lauševića Padre, idiote!