Mihajlović o životu i sukobu sa Medelom: Bolest me promenila, da sam nekadašnji bacao bih igrača po terenu

Siniša Mihajlović je heroj na Apeninima. Čovek, koji se junački bori i nosi sa teškom bolešću, a i dalje ne želi da ostavi fudbal i Bolonju. Srbin je i dalje šef struke italijanskog tima, a tu misli da ostane još dugo vremena.

U poslednjih šest meseci sa svih strana su stizale poruke podrške u bici protiv leukemije, tokom koje je nastavljajuo da gleda treninge iz svog bolničkog kreveta putem videolinka i održavao razgovore sa timom putem Skajpa.

"Mislim da su me ljudi konačno razumeli. Mesecima sam dobijao toliko naklonosti, ne samo od poznatih ličnosti, sportskih ličnosti i političara, već i od obožavalaca iz svih klubova i ljudi koje nisam ni poznavao. Potpuni stranci su bili zabrinuti za mene. Ako su moje reči ili postupci dali neku hrabrost nekome da prođe kroz tešku situaciju poput ove, onda je to za mene vrednije od Skudeta.", rekao je za magazin Gazeete delo Sport, Sportvik.

Nakon tri ciklusa hemoterapije presađena mu je koštana srž i sada je na putu ka punom oporavku, uz pomoć mamine kuhinje, "da bi nabavio još nekoliko kilograma.

"Nisam mogao da tražim bolji Božić. Provesti ga sa porodicom, u trenutnom stanju, nešto najviše čemu sam mogao da se nadam. Testoviidu dobro, svaki dan se osećam jačim, pored sebe imam majku, suprugu, decu. A Bolonja je dobila poslednje dve utakmice. Osećam se miran i srećan zbog svega, rekao je najbolji trener u izboru FSS-a za 2019. godinu.

Mihajlović se mnogo promenio, sada radi skroz druge stvari nego pre bolesti u kojima i te kako uživa.

"Sada mogu da cenim svaki trenutak, stvari koje ranije nisam ni primetio, jer sam bio u takvoj žurbi da radim. Naučio sam da slušam, da posmatram izraze onih ispred mene. Uživam u jednostavnim detaljima u životu koji sada izgledaju neprocenjivo. Ranije sam odlazio na jutarnje trčanje sa slušalicama kako bih se rešio stresa, ali sada hodam 7-10km dnevno da bih umesto toga napunio baterije. Gledam oko sebe, slušam, udišem svež vazduh, što je posle tri meseca u bolničkom krevetu sa klima uređajem predivna senzacija. Otkrio sam ponovo deo sebe za koji zapravo nisam znao da je tu ili bar da sam to skrivao. Sad plačem na bilo čemu. "Siniša je postao uplakana beba", kažem sebi s vremena na vreme, ali takođe mi je prijatno da osezim intenzivne emocije, a ne da ih suzdržavam", objašnjava Mihajlović.

Siniša nije više temparaentan kao pre, naučio je i da izbroji do deset kada ga nešto iznervira.

"Možda bih bio srećan, tužan ili iznerviran, ali uvek na maksimalnom nivou intenziteta, bez filtera. Čak sam postao strpljiviji! Kao igrač, nisam mogao da odbrojim ni jednom pre nego što sam reagovao, a kamoli do 10. Naučio sam da brojim do šest ili sedam, znam da mogu stićido osam, ali brojanje do 10 je verovatno iznad mene .

Koliko se promenio najbolje svedoči i nedavni detalj sa meča Bolonje i Lećea, kada je Mihajlović ušao da smiri Garija Medela, koji je posle toga hteo da se obračuna i sa Srbinom.

"Želeo sam da probudim sve i kada je Gari reagovao tako, moj se temperament rasplamsao, ali ja sam stao. U prošlosti, da me je igrač vređao na terenu, bacao bih ga tamo i tamo, zaključuje Siniša Mihajlović.