DžABA sva sila propagande NATO armade, uzalud čitav medijski rat pod patronatom najmoćnijih magnata, uludo dirigovana informativna mašinerija. Jagoda je verodostojnija i slađa.

Vojnik Žan-Stefan Dekudije je bio na Kosovu i Metohiji. Zapamtio je tada miris domaćeg hleba, srcem savijanu pitu, usplahirena dečja lica i jagode koje mu je na svom malom dlanu pružila Milica. Milica, ponosno srpsko ime. Spasiće nas Milice.

Dugo su nas najgledaniji televizijski kanali i najčitaniji listovi na zapadu valjali po blatu. Bili su, u tom trenutku, brojniji, glasniji i jači. Ali, nisu računali na snagu i moć čoveka iz naroda.

Kad se aktivira, mali, običan čovek, vremenom i strpljenjem, poput kapljica vode u moćnom vodopadu, erozijom izdubi najdublji kanjon. Pa onda ispliva istina.

Ispraznili su sve otrovne medijske šmrkove, pa utihnuli. A mali, običan čovek je i dalje stajao uspravno, i pričao ono što mu je stajalo na duši.

Objasnio je lepo Žan-Stefan u čemu je stvar. Pre nego što pođu u misiju, napune im glave politički isceniranom stvarnošću. Jednom, kada zakorače na poprište, proradi savest i s jagodom na dlanu sklapaju se najdublja prijateljstva.

Pojedinac naspram mašinerije. Običan čovek koji pronosi istinu o Srbiji. Žan-Stefan Dekudije, Žak Ogar, Anri Binel, Arno Gujon, Žan-Kristof Bison, Anri Lakaj. Lista je dugačka.

Čim neki Francuz ode na Kosovo ili u Bosnu, kući se vrati, po pravilu, kao prijatelj Srba. Osim Bernara Kušnera. Ali, to je već posebna, kisela sorta.

Nije slučajno vidoviti pariski nobelovac Peter Handke svoj govor u Stokholmu završio rečima: "Polja jagoda, zauvek."