Kako si?


To pitaju ljudi koji ti se nisu javili pet godina.


Način na koji svet gleda Ameriku promenio se u zadnjih nedelju dana. I to ubrzanje promene se već nekoliko puta dešava. Čovek ima utisak da je život od prošle nedelje živeo pre pet godina. Zatvorili su se restorani, pa bioskopi, pa kafei. Prekinuli su avionske letove, pa su zatvorili granice. Ne mogu da odem kod ljudi koji me zovu jer imaju pun frižider hrane, jer se plašim da mogu zatvoriti Masačusets. Je li to realno? Verovatno nije, ali najgora stvar je upravo to što ne možeš odrediti šta je realno. Na javnom radiju političari koji vode Masačusets poručuju ljudima iz drugih država: "Nemojte dolaziti ovamo, mi vam to ne možemo zabraniti, ali nemojte. Niste dobrodošli, mada vam mi to nismo rekli". To stvara probleme onima koji žive u jednoj državi a rade u drugoj, ili onima koji imaju kuće na Kejp Kodu.


Mediji obožavaju da plaše narod. Čak i bolji mediji. Krenu analitički... lepo je to biti analitičan, ama im je dosadno. Ne mogu da odole, pa padnu u merak i počnu sa sladosrašćem da opisuju neki pariski centar za distribuciju hrane koji se pretvorio u mrtvačnicu.


Kako je u Americi?


Veoma različito od dela do dela zemlje. Epidemija se manje oseća u manjim gradovima i selima gde preovladavaju republikanci. Neki pastor u Arkanzasu je rekao da je virus prevara i da njegovi parohijani mogu da ližu pod crkve. Ne mogu da odolim da ih ne zamislim sve na kolenima kako ližu taj pod. Zapanjujući je nedostatak koordinacije. U skladu sa preovlađujućom ideologijom, sve se radi privatno i na nivou države. Države se nadmeću za resurse koje bi mogli imati svi. U mnogim bolnicama administracija ja naredila da se štedi materijal. Lekari često rade bez maski. Testova nema, uprkos zvaničnoj priči. Znači da se štedi materijal? Pa kad se onda neće štedeti? To znači u skladu sa američkom poslovicom "biti pametan za paru a za zlatnik glup". Maski još nema u apotekama. One bi normalno koštale 5 ili 15 centi, ali ih nema. Sve ono što se proizvodilo u Kini moglo bi se proizvoditi u Americi, ali za to je potrebna centralizovana odluka a upravo se to neće.


Njujork je epicentar zaraze. Ovo je prvi put da ne želim da budem u tom čudesnom gradu, punom energije. Zovem prijatelje i prijateljice koji tamo žive. Jedna je hodala tri i po sata od kuće do zubara jer nije želela da se vozi metroom. Drugi živi u Astoriji. Njegovi prozori gledaju na bolnicu i šator ispred nje, gde je improvizovana mrtvačnica. On je i inače depresivan i kad je sunčan dan. Treća kaže da od jednog problema ne treba praviti dva, dodajući mu strah. Ona izlazi svaki dan i pravi divne, mada zastrašujuće, slike praznog grada i kaže da je rascvetali Central park - nikad lepši. Sve je u Central parku opija baš sad, i magnolije i konji koji frkću isped fijekera. Četvrti kaže da je ovo možda najvažniji događaj u našem životu, kao što je Velika depresija bila u životu naših dedova. I stvarno, napad 11. septembra je promenio svet. Njegove posledice su: kontrole na aerodromima, Avganistan, Irak, Libija, Sirija, njegova posledica su i one izbeglice u parku kod beogradske železničke stanice. Pandemija je važniji događaj od napada na kule bliznakinje. Svi bi hteli da budu pametni i da znaju kakve će biti njene posledice? Veća društevena odgovornost i čistiji svet? Potpunija kontrola i bestidnija manipulacija? To se sad ne može znati. Odgovor na ovo pitanje moramo ostaviti različitim budućnostima.