Nebojša Bradić: Balkansko cveće zla brzo buja

POSTAVIO je na scenu neka od vrhunskih dela srpske književnosti, bio na čelu pet pozorišta (Narodno, Atelje 212, Beogradsko dramsko, Kruševačko, Knjaževsko-srpski teatar), u jednom mandatu okušao se kao ministar kulture i informisanja, da bi poslednje tri godine Nebojša Bradić posvetio mestu urednika Kulturno-umetničkog programa RTS. U godini velikog jubileja (šest decenija Javnog servisa) i na izmaku još jedne pozorišne sezone, ovaj svestrani umetnik sumira sve naše kulturne prednosti i nedostatke, puteve i stranputice, stare i nove uzore...

- Kultura pokazuje gde je mesto svakoj naciji ili pojedincu u okviru veće, svetske priče. Elite su u 19. veku, kada se i formirala nacija u modernom smislu reči, prigrlile kulturu, norme i običaje, omogućujući stvaranje institucija (muzeja, pozorišta, biblioteka) i postavile temelje za budući rast i razvoj zemlje - kaže Nebojša Bradić na početku razgovora. - I kao što je za stvaranje kulture bio potreban dugi niz godina, trebalo je i za njeno urušavanje. Ništa se ne dešava preko noći.

PROČITAJTE JOŠ: Nebojša Bradić: Spreman na rizik

* Ali se u našem vremenu sve ubrzava?

- Zahvaljujući tehnološkom napretku, promene su sve brže i vidljivije u mnogim oblastima. Svaka zemlja definiše nacionalne ciljeve kada je reč o kulturi u skladu sa svojim potrebama. Kreativnost, autentičnost i stručno znanje, a posebno podrška talentima, najbolje su “snage otpora” nekultivisanim snagama slobodnog tržišta.

* Da li smo mi definisali nacionalne ciljeve?

- To je i dalje otvoreno, stvari nisu sasvim jasne. Koliko je važno postaviti pitanje granica države, toliko je važno i šta se u okviru tih granica događa i kako se postaje deo globalne slike. Sve su to priče koje još nismo ispričali sebi... Zaboravljamo da naša istorija ne traje sedamdeset ili sto godina, imamo predrasude o “tradicionalnim” prijateljima i neprijateljima, bez dovoljnog znanja o svemu tome. Nalazimo se u okruženju država koji već jesu ili će brzo biti deo NATO bloka. Iako imamo iskustvo sa ovom alijansom (dogodine su dve decenije od bombardovanja), moramo da shvatimo da je faktor koji utiče na našu sadašnjost, ali i budućnost. Ne smemo da budemo “kamenčić u NATO cipeli”, kako to neke diplomate nazivaju, već zemlja otvorena za sva moguća rešenja.

PROČITAJTE JOŠ: Večiti "Banović" u Gračanici

* Na šta mislite?

- Opasno je oslanjati se na jedan identitet ili izabrani model, jer se lako može postati monokulturan, otuđen i veoma brzo nebitan. Naravno, ono što je, takođe, veoma važno za svaku kulturu jeste njena specifičnost i posebnost.

* Zašto je despot Stefan Lazarević vaša omiljena istorijska ličnost?

- On je čovek koji je u mračnim vremenima posle Kosovske bitke uspeo da održi i podigne Srbiju, da ona postane utočište za umetnike i izbeglice, da bude uvažen kao ratnik i državnik, a da pritom bude dobar pesnik i mislilac.

* Da li nam takvi ljudi danas nedostaju?

- Ličnosti koje se svojim idejama i delima izdvajaju od proseka, kao i od onih koji sve važne odluke čekaju na kolenima - svakako su inspiracija u naše doba. Živimo u vreme sukoba, duhovnog i materijalnog, ideala i sirove sile, moralnog i nemoralnog. I jedna i druga strana u toj borbi žele da pobede. Uprkos tome što u takvom sudaru obično nadjačavaju oni koji poseduju moć i novac, naši uzori bi trebalo da ostaju primeri otpora ustaljenim pravilima.

* Koje vrednosti se nikada ne bi smele dovesti u pitanje?

- Nacionalne institucije bitan su korpus za održavanje identitetske matrice. Postoje i stvaraoci čije delo je našu kulturu predstavilo svetu: Ivo Andrić je prvi primer čoveka koji je prelazio granice, čuvajući sve bitne priče, mitove i legende ovog podneblja. Pitanje jezika i pisma, takođe, ne bi smelo da bude na terenu izjava i izjašnjavanja sa lepim namerama. Za svakog od nas trebalo bi da bude deo svakodnevne pažnje i potrebe.

* Svakodnevno smo izloženi svakoj vrsti prostakluka i nekulture?

- Postoji jedna paradoksalna stvar. U 18. veku, u Londonu, određeni “preduzetnici” naplaćivali su posetu bolnicama za mentalno obolele, prikazujući pacijente publici koja bi im se besramno smejala... Današnji rijaliti programi prigrlili su sličnu vrstu “zabave”, postajući jedni od najradije gledanih TV sadržaja. I to, nažalost, na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Nečija sramota postala je zabava za publiku, što je jedan od fenomena ovog vremena. A kad imate takvu masovnu “kulturu” na najgledanijim televizijama, prirodno je da vam borba za ćirilicu i kulturnu baštinu Srbije predstavlja nešto čime se bave retki pojedinci i institucije.

* Kakvo nam je onda mentalno stanje nacije?

- Zabrinut sam za stanje nacije koja s pažnjom prati sadržaje prema kojima bi ranije osećala samo prezir i indignaciju. Nekada, takvo ponašanje i izražavanje bilo je nezamislivo i na ulici, a danas su ove skaredne pojave ušle u svakodnevni život. Došli smo do toga da teže prepoznajemo autentičnu emociju i prepuštamo joj se, nego što bi bilo šta više moglo da nas šokira. I sve je to deo “dijagnoze” o kojoj smo govorili...

* Dobar deo rediteljskog opusa posvetili ste srpskim klasicima - Andriću, Ćosiću, Selimoviću, Pekiću?

- Svi oni su stvarali književnu baštinu koja je temelj našeg identiteta. Dijalog s njihovim delom je pokušaj da bolje razumemo svet i okruženje u kome živimo. Naši književni gorostasi imali su odgovor na pitanja ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo. Iz kog balkanskog mraka je sve krenulo i gde će se završiti. Njihova najveća opomena je da je na balkanskim prostorima nacionalizam “cveće zla”: brzo bukne i rascveta se u nasilje i ratove. Svako od ovih pisaca sluti i prepoznaje te opasnosti. Zato sam radio pozorišne adaptacije i dramatizacije dela (“Prokleta avlija”, “Derviš i smrt”, “Zlatno runo”, “Koreni”, “Tvrđava”) i uz njihovu podršku pokušao da dam odgovore na vreme i prilike u kojim živimo.

* Vaš životni moto je misao Erija de Luke: “Izgradi svoju kuću sa kamenjem koje su bacali na tebe”. Zašto?

- Čini mi se da sam svoje najbolje predstave stvarao u trenucima kad mi je bilo najteže, kada sam prevazilazio probleme u kojima sam se nalazio. I privatno i profesionalno. Tako je, uostalom, nastala i moja “Prokleta avlija”...