ISTORIJSKI DODATAK - PROGON PERJANICA SRPSKE PRIVREDE: Kako je zbog borbe za vlast eliminisan duh tržišne ekonomije

Slobodan Kljakić

10. 10. 2021. u 17:14

ŠPEKULANSTVO, crnoberzijanstvo, mit i korupcija suzbijani su posle donošenja krivičnog zakona 1945. godine rigoroznim kažnjavanjem prestupnika. Takav odgovor revolucionarne vlasti na ove pojave bio je motivisan i odlučnošću da se suzbije uticaj buržoaskih, kapitalističkih ,,elemenata“, što je našlo svoj izraz i u ukidanju privatnih preduzeća i zanatskih radnji, često i uz progon njihovih vlasnika.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРОГОН ПЕРЈАНИЦА СРПСКЕ ПРИВРЕДЕ: Како је због борбе за власт елиминисан дух тржишне економије

Stane Dolanc i Edvard Kardelj

Represija, međutim, nije eliminisala duh tržišne ekonomije i motivacije koje iz tog duha izrastaju. Koliko su one bile snažne, pokazuje i deo rasprave vođene u najvišem partijskom vrhu, u Komisija za izradu projekta novog programa SKJ koja je održala sednicu 27. februara 1958. Pošto se u tekstu nacrta pojavila i formulacija o ,,jačanju izvesnih kapitalističkih elemenata“, Anka Berus, član Komisije, ocenila je da ona ne bi trebalo da se nađe u Programu SKJ.

Replicirao joj je Tito: ,,Te tendencije postoje. Ako to ne stavimo onda će se domobilisati budnost i borba protiv takvih pojava. Ja te pojave ne bih krstio drugim imenom nego što one to zaslušuju. U privredi ima toga koliko hoćete. Uzmimo ono što rade u vezi sa kupovinom traktora, a ima i mnogih drugih stvari, ne treba retuširati”.

Na ,,kapitalističke pojave u trgovini, što ide ruku pod ruku sa tendencijama finansijske špekulacije”, ukazao je Edvard Kardelj: ,,Ima predloga od strane sasvim ozbiljnih ljudi u Crnoj Gori da im damo 170 miliona dolara, pa da oni špekulišući to povećavaju. To su tendencije koje su kapitalističke, koje bi se odrazile kada bismo im to dopustili.”

PROTIV tih i sličnih tendencija i prakse oštro je istupio Tito u govoru u Splitu maja 1962. godine, posle čega je kao najveća žrtva pao Lazar Dragin, privatni preduzetnik iz Novog Sada, mada je metla iz privatnog sektora počistila nekoliko stotina viđenih zanatlija.

Branko Pešić i Marko Nikezić

U knjizi "Pravda Lazaru“ koju je objavio 2008. godine, kolega LJubiša Nikolin je potanko i dokumentovano opisao stradanje ovog vlasnika električarske firme, talentovanog i spretnog privrednika, koji je u Vojvodini osvetlio brojna naselja, što mu je donelo velike prihode, zbog čega je bio i najveći poreski obveznik u pokrajini.

Protiv Dragina je povedena oštra kampanja, svemoćna UDBA se potrudila i da neki bitni ,,dokumenti“ budu falsifikovni, sud nije baš mario za osporavanja tih papira i drugih ,,dokaza“ protiv Dragina, pa je razrezana drakonska kaznu od 15 godina robije i konfiskovanje celokupne imovine. Tokom izdražavanja kazne u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, Dragin je ipak 1968. pomilovan, posle čega se ubrzo odselio u SAD, odakle je do nedavne smrti, u maju 2021. vodio uporna borba za rehabilitaciju i povraćaj imovine.

Velika kampanja protiv onih koji podrivaju ekonomski sistem započeta je krajem 1972, posle silaska sa scene srpskog partijskog rukovodstva, takozvanih liberala, pod vidom borbe sa ,,tehnomenadžerima” i ,,tehnobirokratama”.

MEĐU smenjenim i proganjanim bili su i perjanice srpske privrede: direktor Elektronske industrije u Nišu Vladimir Jasić, direktor Preduzeća robnih kuća „Beograd“ Čedomir Jelinić, direktor Zavoda „Crvena Zastava“ Prvoslav Raković, direktor Valjaonice bakra u Sevojnu Vlajko Brković, direktor „Intereksporta“ Aleksandar Čizmić, direktor „Generaleksporta“ Milorad Savićević, direktor Novosadskog sajma Milan Novković...

OVI SLUČAJEVI su, zbog imena poznatih privrednika, logično privlačili veliku pažnju javnosti, tako da je u njihovoj senci, na neki način, ostalo manje zapaženo šta se u Srbiji dešavalo na lokalnom nivou, u obračunu sa tehnomenadžerima. Akcije su, razumljivo, vodili partijski čelnici u tim sredinama, uz znatnu pomoć lokalne birokratije, tajne službe i predstavnika pravosuđa. Pri tome su dolazile do izražaja i ljudske pakosti, spremnost da se na nečija pleća nabaci krivica koje nije bilo, ali je mogla da se isfabrikuje u združenoj akciji, kojom bi lokalni moćnici ,,stali na rep“ nepoćudnim osobama, pogotovo onima koji se nisu libili da kritikuju njihov rad.

U ovoj ravni je naročito zanimljiv slučaj poljoprivrednika Bogdana Rumenića, železničara iz Ratara kod Smederevske Palanke, koji je o svom slučaju svedočio Srđanu Cvetkoviću. Kada je raspisan neki lokalni samodoprinos, kada su se ljudi odazvali pozivu da daju doprinos razvoju svoje lokalne sredine, a to je bilo 1975. godine, Rumenčić je javno digao svoj glas, ne libeći se da lokalne partijske funkcionere optuži za za proneveru sredstava iz samodoprinosa. Utoliko pre što je naveo i konkretna imena odgovornih, ubrzo se Rumenčić našao na udaru: prozivke, pretnje, u konačnici i sudski progon, pošto je optužen za privredne malverzacije. Navodno je pri uvozu pet poljoprivrednih mašina i kombajna ostvario ekstra dobit. Zbog toga je osuđen polovinom 1976. na sedam godina zatvora. Prema njegovim rečima, kazna bi bila još strožija da ga kao advokat nije zastupao prvoborac Vuk Krstić.

Navešćemo i primer direktora preduzeća ,,Radijator“ iz Zrenjanina Nikole Hornjaka, sposobnog rukovodioca, omiljenog među zaposlenima, koji se takođe našao na meti 1972. godine. Pod optužbom da je liberal i tehnokrata, bio je smenjen, stavljen na stub srama kao i njegova porodica, a onda je usledio i sudski progon.

ČASLAV Vlajić iz Smederevske Palanke, tadašnji direktor ,,Kiseljaka“, doživeo je gorku sudbinu zbog jednog po svemu bizarnog slučaja. Kao privrednik koji brine o marketingu i menadžer koji želi da obezbedi svojoj firmi povoljniju poziciju na tržištu, Vlajić je još 1968. na flašu kisele vode stavio etiketu ,,Karađorđe“. Možda je nekome to zasmetalo odmah, ali je čas za obračun sa Vlajićem kucnuo tek 1972. godine, tokom obračuna sa ,,liberalizmom i nacionalizmom“.

Zbog pomenute etikete počele su prozivke u štampi (,,Preko noći rođen Karađorđe“), narastali su različiti pritisci, pa i oni psihološki. Mučeni Vlajić je napustio fabriku, podrgnut bojkotu u svom gradu razmišljao je i o tome da ode u inostranstvo.

Osim ovog ,,uspeha“, lokalna vlast je postigla još jedan – sa flaše kisele vode je skinuta etiketa ,,Karađorđe“, a neki vispreni partijski ,,dizajner“ stavio je etiketu sa crvenim krstom. Zašto? Zato što je nalazište vode pre rata pripadalo Crvenom krstu.

Pošto nije bila reč o proizvodu Zavoda za transfuziju krvi, u drugoj polovini sedamdesetih Karađorđe se ipak ponovo našao na etiketi, a Časlav Vlajić je vraćen na mesto finansijskog direktora u fabrici ,,Kiseljak“.

Pored političara i privrednika, u Srbiji je pokošeno i nekoliko desetina ponajboljih srpskih i jugoslovenskih novinara i urednika. Smenjeni su glavni urednici "Politike", "Večernjih novosti", "NIN-a", "Ekonomske politike", "TV Beograd" i novosadskog "Dnevnika" – Aleksandar Nenadović, Mirko Stamenković, Frane Barbijeri, LJubomir Veljković, Veroslava Tadić i Dimitrije Čičovački. Degradirani su i direktor "TV Beograd" Dragoljub Ilić, zamenik glavnog urednika "Večernjih novosti" Stanislav Marinković, pomoćnik glavnog urednika "NIN-a" Života Đorđević, predsednica Udruženja novinara Srbije Jovanka Brkić, urednik "Ekonomske politike" Dragiša Bošković, direktor novosadskog Dnevnika Dušan Draginčić.

GENERALNOG direktora "RTV Beograd" Zdravka Vukovića i generalnog direktora i glavnog urednika "Borbe" Slobodana Glumca smene je spasilo samo to što im je uskoro isticao mandat.

Aleksandar Nenadović osam godina nije imao pravo da potpisuje svoje tekstove, Mirko Stamenković, koji je prebačen u list Sport, pet godina se potpisivao inicijalima JSL - Jugoslovenski sportski list, a Veroslava Tadić, koja je premeštena na naučni program TV Beograd, četiri godine nije mogla da se potpisuje i pojavljuje na ekranu.

Posle uklanjanja liberala u Srbiji je pod potpunu kontrolu vlasti stavljena čak i verska štampa, pa je Pravoslavlje, list Srpske patrijaršije, na prvoj strani svog februarskog broja 1973. objavio uvodni tekst pod naslovom: „I Sveti Sava je praktikovao ekumenizam i samoupravljanje“!

Sve u svemu, za godinu dana iz političkih, privrednih i kulturnih institucija Srbije sklonjeno je ili degradirano oko šest hiljada liberala, tehnokrata i tehnomenadžera – „pismenijeg dela srpskog društva“. Umesto stručnosti i sposobnosti, moralno-politička podobnost i poslušnost postali su osnovni kriterijumi za izbor ljudi na političke i državne funkcije, čak i za najodgovornije dužnosti u pravosuđu, privredi, kulturi, medijskim kućama širom Jugoslavije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)