NEKA ŽIVE DUGO PESME MOJE: Aleksandar Stepić, karijeru i uspomene sa Carevcem, Tozovcem, Silvanom, Tomom, Pabanom pretočio u knjigu

Vesna PANTELIĆ

ponedeljak, 14. 09. 2020. u 12:08

НЕКА ЖИВЕ ДУГО ПЕСМЕ МОЈЕ: Александар Степић, каријеру и успомене са Царевцем, Тозовцем, Силваном, Томом, Пабаном преточио у књигу

Foto V. Danilov

NE može se govoriti o srpskoj narodnoj muzici, a da se ne pomene ime kompozitora, aranžera i harmonikaša Aleksandra Ace Stepića (88).

Istaknuti estradni umetnik ne samo da je komponovao više od 20 kola i 500 pesama, od kojih su najpoznatije "Moj život je tužna priča" (Zoran Kalezić), "Šesnaest ti leta beše" (Savo Radusinović), "Samo jedna kap ljubavi" (Silvana Armenulić), "Jedna žena sreće željna" (Šaban Šaulić), "Jednom sam i ja voleo" (Asim Brkan), "Nosila si burmu moje majke" (Ljuba Aličić), "Za ljubav sam mladost dao" (Milanče Radosavljević), već je tokom višedecenijske uspešne i plodonosne karijere nesebično pomagao kolegama, koji su tek počinjali da se penju stepenicama estradnog Olimpa.

PRIJATELjI Aca, Toma Zdravković i Zoran Kalezić,Foto privatna arhiva

Otkrio je mnoge, a nikoga nije srušio. Sa svojim orkestrom obišao je pola sveta, nastupao u bivšem Sovjetskom Savezu i Kuvajtu, i pratio samo najbolje - Silvanu, Lepu, Tozovca, Šabana, Đorđa Marjanovića, Nadu Mamulu... Penzionerske dane Aca Stepić provodi na Banovom brdu, a svoju veliku karijeru pretočio je u knjigu "Neka žive pesme moje" ("Čigoja štampa"). Tako je ispunio želju pokojne supruge Nade, sa kojom je proveo 62 godine, a zavoleo je, kako je i rekao u pesmi, kada joj je bilo 16 leta.

- Tata je svirao violinu, za koju nisam hteo da čujem, a brat harmoniku - kaže, za "Novosti", Aca Stepić. - Bio sam talentovan, a kada mi je otac kupio harmoniku, otišao sam iz Velikog Polja kod Obrenovca u Meljak, da učim zanat kod čuvene braće Ilije i Milije Spasojević. Oni su tada svirali sa elitom narodne muzike, od Mije Krnjevca, do Vuleta Jeftića i Danice Obrenić. Prava škola mi je bila sviranje po kafanima i hotelima širom Jugoslavije.

BRAĆA Toma Zdravković sa Acinim orkestrom ,Foto privatna arhiva

Tako je, svirajući u "Gradskoj kafani" u Sarajevu, otkrio sedamnaestogodišnju Zilhu Barjaktarević, koja će potom postati Silvana Armenulić. Zamolili su ga da otpeva nešto, on je pristao uz uslov da zna da peva, a Zilha je sve oduševila izvevši sevdalinku "Moj dilbere".

- Ako nastavite tako, nadmašićete me - ohrabrio je mladu devojku, koju će kasnije u Subotici upoznati sa njenim budućim suprugom Radmilom Armenulićem.

Zahvaljujući Silvani, uzeo je Tomu Zdravkovića u svoju grupu, jer je lepo pevao i komponovao. Toma mu je bio kao mlađi brat i Aca je imao razumevanja za njegovu boemsku narav.

Da bi se neko ozbiljno bavio muzikom, morao bi prvo da položi ispit kod čika Cara, kako su zvali legendu iz sela Careva kod Velikog Gradišta, Vlastimira Pavlovića Carevca. Aca je polagao ispit u kafani "Šumatovac" i priznaje da su mu se noge i ruke odsekle od straha:

"ŠOTE, MORI ŠOTE" ZA GADAFIJA

SVIRAO je Aca Stepić našim radnicima koji su gradili puteve, mostove i stambene zgrade u Libiji, Iraku, Iranu, Kuvajtu... U Libiji ih je u svom šatoru, koji je više ličio na hotel "Hilton", ugostio pukovnik Gadafi. Voleo je zabavnu muziku, a od narodnih su mu odgovarali "južniji krajevi", poput "Šote, mori šote".

- Kada je Gadafi posetio Jugoslaviju, setio se naših pevača sa kojima se ceo dan veselio u svom mondenskom šatoru - pamti Stepić. - Izrazio je želju da ih opet vidi, što mu je i udovoljeno. Muzičari su već znali za njegovu slabost, zasvirali su bliskoistočne zvuke, zaorilo se "Šote, mori šote", uz južnjački ples, a Gadafi je ustao i sa čašom u ruci svima nazdravljao. Po srpski.

- Sve se dobro završilo i dobio sam angažman u "Kalemegdanskoj terasi". Tamo je svirao i Carevčev orkestar, ali ne zvanično kao Narodni orkestar. Posle dvadesetak dana, čika Car je morao da ode u rodno mesto i hteo je da me postavi za šefa orkestra, da ga menjam dok se ne vrati. Bio sam najmlađi, nikako nisam to mogao da prihvatim i zamolio sam ga da ne budem šef, već sekretar.

OTKRIĆE Stepić sa Silvanom Armenulić, Foto privatna arhiva

Pamti čika Aca i kada se Šaban Šaulić pridružio Orkestru Radio Beograda, gde je na zajedničkom nastupu trebalo da otpeva četiri pesme, ali se, prethodno napio sa Vidom Pavlović.

- Mogao je peva kao Bog, ali nije mogao da stoji na nogama - kazuje nam kompozitor i harmonikaš. - Kažem mu, drži se mog desnog ramena, pevaj, a ja ću ti pevati drugi glas. I bi tako. Nikada mi to nije zaboravio, jer je znao da ga više ne bi zvali da nastupa. Tražio mi je pesmu. Ponudio sam mu "Jedna žena sreće željna", ograđujući se, da ne znam da li će mu se svideti. Otpevao ju je tako da nije moglo bolje.

Foto V. Danilov

Jedne večeri, iz tadašnjeg Titograda, Stepić je dobio telefonski poziv od neafirmisanog pevača Zorana Kalezića, tada 19-godišnjaka. Kada ga je, u svom stanu, čuo kako peva, znao je da je on pravi pevač za njegovu melodiju "Moj je život tužna priča".

- Srce moje, bio je sirotinja, mislio je za plastično voće koje je stajalo u korpici na stolu da je pravo, pa je krenuo da se posluži, ali mu je moja supruga Nada rekla da će mu doneti pravo - veli nam čika Aca. Za četiri meseca ta ploča prodata je u više od 200.000 primeraka. I danas smo u kontaktu.

Nažalost, kada mu je sin jedinac, stomatolog Miodrag poginuo u saobraćajnoj nesreći, Aca više nikada nije uzeo harmoniku u ruke. Prošle godine preminula je i njegova životna saputnica Nada. Ipak, umetnik zaključuje:

- Imao sam sreće u životu. Nisam nikad tražio ništa da bih svirao, a svi su tražili mene.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)