Pastorče celog veka

Rajko Petrov Nogo

15. 05. 2011. u 20:08

Пасторче целог века
Kada je u u Ljubljani počelo rasturanje Jugoslavije, Bulatović je žestoko krenuo na Slovence; ispostaviće se da je za to imao izvesnih razloga
KADA je u „jezičkom rastavišču“ u Ljubljani, gde je Bule povremeno živeo i gde mu je živela porodica, počelo rasturanje Jugoslavije, Bulatović je žestoko krenuo na Slovence; ispostaviće se da je za to imao izvesnih razloga. Znao im je jezik, mentalitet, znao je da kaže da su alpski magarci koji čekaju vikend da se napiju i da jodlaju, da im je magla u glavi, da su takvi tutumraci koje je K. und K. kastrirala da nisu u stanju ni da pomisle da bi ponekad mogli da u dan ne izmire račune za stanarinu i struju.

Ako mu kažeš da taj argumenat ne pije vode, on se uoštri, pa veli da, što se Slovenaca tiče, ima da mu verujemo - on sa njima ima decu... Znam ih ja; njih treba udariti po džepu, gde im je srce, kaže.

U aferi oko „Vunenih vremena“, ničim izazvan, Bule je za NIN izjavio da ga ja Đogova poezija degutirala, a poznato je kako je njega teško degutirati, te da sve to dolazi, gle, gle, iz političkog podzemlja gde će i završiti... (Setio sam se kako je na Bulatovićevim počecima Mihiz napravio jedan od retkih svojih faulova, napisav da je Bulatović mali čovek za tako veliki pakao). Kada je Bule odozgo, sa stepeništa, u Francuskoj 7, krenuo da ruke širi, jasnim gestom sam ga zaustavio i rekao da ni rukovanja neće biti. Znajući o čemu je reč, hitro je izustio: Primio, primio!

Nije bilo žene koja ne bi bila dostojna Buletovog udvaranja. Meni nije mogao pričati o besposlici - tuđi šlicevi i džepovi nikad me nisu zanimali. Ali, eto, pričao je kako je Andrić sa pažnjom slušao njegove skarednosti. Znate onu priču o njoj i njemu uz drvo... Lepo drvo, rekao je Andrić. Kada bi kod nas u BIGZ dolazio, išao bi sa nama u radničku menzu i za bonove jeo onaj bućkuriš, sve namigujući radnicama; nije bio probirljiv, a nije imao ni socijalnih predrasuda. Žene su to osećale i prihvatale. I kad se odbije na estradu, meni se to nije sviđalo.

Davali smo po crnogorskom primorju književne večeri. Bivalo je da nema mesta u hotelima, pa smo nekolike noći prespavali u privatnom smeštaju. Noću bi Bule glavu naslonio na desni dlan i kao novorođenče u komadu spavao. Bio je uredan čovek koji bi, nakon tuširanja i brijanja, pola bočice kolonjske vode na sebe sasipao. Čim stupi u one krajeve, odmah sa mnom pređe na ijekavski. Iz zaborava vadi retke reči svoga detinjstva, asocijativno polje mu se vanredno aktivira.

Odrastao sam po domovima, socijalizovan sam da onom pored sebe ni u čemu ne smetam. Budio bih se rano i tiho odlazio na terasu da pušim... Što tvorizaš vratima u devet zora, stavio bi do znanja da me čuje, i nastavljao da spava... Na mogrenskoj plaži prepoznavale su ga poneka Francuskinja ili Poljakinja i on bi sa njima žovijalno bezobrazao.

Jednom smo se popeli na Sveti Stefan. Odbio je, a ni nama nije dao da platimo ulaznicu. Stranci su već bili okupirali ovo nekad ribarsko naselje Paštrovića. Gore, u bazenu, strogo rezervisanom za goste, plivala je žena neodređenih godina. Bule se ladno skinuo u kupaće gaćice i ušao u bazen. Vodeći dvostruku, s njom pristojnu, a sa nama prostačku konverzaciju, Francuskinja se čudila što se mi stalno smejuljimo. Razumela je tek kada je počeo da je pipa. Nije se otimala... Znao je, ipak, kad je trebalo da stane i kaže da je komedija završena...

U Budvi je odnekud počeo da forsira neku vrstu mediteranske isključivosti... Dođemo, recimo, na onaj drveni mostić na Slovenskoj plaži ispod koga se sliva prljavi potok sa vodom olovne boje, a Bule počne da krekeće, bulji u tu vodu i poimenice doziva dvojicu saputnika... Narod se okreće, ona dvojica se ljute i psuju, a on im brižno govori da je za njih, kontinentalce, more suviše ladno i čisto, i da bi oni, tu dole, trebalo prvo da se prilagode... Pa se onda okrene meni i veli: Drugo smo mi, Mediteranci...

Miodrag Bulatović je bio hudo siroče koje je celog veka od svoje zemlje i ljudi vapilo dram ljubavi. A kako u ovome svetu za njega ljubavi nije bilo, on je onda sve tumbe okretao.

On, koji se tako dugo i s razlogom osećao odbačenim, koji je rasejanje upoznao i o njemu svedočio s lica i naličja, koji je za svetsko podzemlje i nadzemlje imao refren Mrak i sove, nije li nas na vreme upozorio sa kakvim ćemo monstrumima posla imati; nije li njegova Svinja Jozefina najavila Milosrdnog Anđela...

Svi su se začudili kad je prostrujala vest da je Bulatović imao težak infarkt.

U Igalu, na rehabilitaciji, prvi put u životu ponuđeno mu je samostalno književno veče u njegovoj rodnoj Crnoj Gori koju je voleo negativno rečenom ljubavlju. Veče, nakon koga je, od sreće ili od tuge, svisnuo...

Domovino, ti si kao zdravlje.

(Kraj)

NARUDŽBENICA

Knjiga „Zapiši to, Rajko“ može da se naruči na mejlove skz@beotel.rs i info@beogradskaknjiga.co.rs i telefone 3238-218 (SKZ) i 060-0204-902 („Beogradska knjiga“).


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Marijana Buzancic

16.05.2011. 18:49

Piši Rajko, bar ti znaš i da pišeš , da edukuješ sa novim starim- riječima one koji ne znaju ništa..ili išta.. ali imaš i mnogo matrijala..ma kakvi ..nisi ti još ni polovinu napisao..sa poštovanjem....m.