Kobni treći atentat

četvrtak, 10. 04. 2003. u 00:00

Кобни трећи атентат
Prvi atentat na kralja Aleksandra Karađorđevića 21. juna 1921. godine nije uspeo, zatim je otkrivena zavera u Zagrebu, da bi u Marselju 1934. bio ubijen.
Piše: Đuro Zagorac
ALEKSANDAR je, sada od dr Ivana Ribara, predsednika Ustavotvorne skupštine, svečano ispraćen. I dok se spremao da zakorači u kola, u pravcu Aleksandra je poletela bomba?! Na svom putu, bomba je najpre udarila u jedno od stabala u drvoredu, odbila se na drugu stranu i eksplodirala!
Bilo je to 29. juna 1921. godine.
Šok i pitanje: ko i zašto udari na tako slavnog vojskovođu iz tek okončanog rata, budućeg monarha...? Sutradan je iz
Skupštine stiglo zvanično i kratko saopštenje: juče je na prestolonaslednika izvršen atentat, srećom bez posledica po njegove život i zdravlje.
Saopštenje su uobličili Ribar i Pašić.
**To je bilo delo komunista.**
A vlast i komunisti su već bili ozbiljno zaratili, a čuvena **Obznana** je već bila tu. Komunisti su se čvrsto držali svoje **diktature proleterijata**, negirali načela građanske slobode i prava. Ko je bio čovek koji je bacio bombu na prestolonaslednika? Glavom i bradom, Spasoje Stević, po zanimanju moler, a u politici - član KPJ.
Spasoje je osuđen na smrt. Žalio se i kazna mu je preinačena u 20 godina robije.
Spasoje je tako uspeo da se spase, ali ne zadugo. Kolege - komunisti nisu mogli da mu oproste što je na atentatu radio sam, nije se konsultovao sa svojom ćelijom i nije tražio dozvolu. Drugi rat je učinio svoje, i Spasoje se dokopao čistog vazduha. Uteha mu je bila da je opet među svojima, kao partizan poginuo je na čuvenoj Sutjesci.

ZABRANJENA KP
DA li je Stević prilikom pokušaja atentata zaista bio sam?
Dok je policija uporno tragala, Ante Franović, rodom iz Škaljara kod Kotora, zaposlen kao i Spasoje u **Rečnom brodarstvu**, punokrvni komunista, putovao je već prema Splitu. Sačekao ga je politički istomišljenik Jovo Zagora, zastupnik **Singer-mašina**. Svojim vezama on je spakovao Antu i ekspresno ga izručio u zemlju Sovjeta.
Posle 13 godina, Aleksandar je imao manje sreće. Ubijen je u Marselju (1934). Prema nekim svedočenjima, Franović je tada viđen u ovom gradu...
Komunisti su odmah i oštro startovali na vlast u prvoj Jugoslaviji.
U vreme zasedanja Ustavotvorne skupštine, predsednik vlade je bio Milenko Vesnić, a ministar unutrašnjih dela Milorad
Drašković. Komunisti su svojom politikom i istupima u predizbornim govorima udarili na državu koja je uzvratila donošenjem - **Obznane**. Oni su imali mnogobrojne pristalice, sa 58 osvojenih poslaničkih mesta bili su treća stranka u prvom parlamentu.
U skupštinskoj raspravi dosta poslanika je branilo ovu partiju, a oni sami su **Obznanu** nazvali aktom - **besprimernog nasilja**, da predstavlja **mučki prepad na radnički pokret**...
Odgovarajući na optužbe, Drašković je branio **Obznanu** i najavio skoru potpunu zabranu Komunističke partije. Vukovarski kongres (1920) proklamovao je prvenstvo i supermatiju radničke klase. **Oboreno je načelo političke slobode, pa se stalo na načelo diktature proleterijata**; pristupanjem Trećoj internacionali oni se odriču **svoje nezavisnosti u programskom, političkom i strateškom pogledu**, isticao je Drašković.
Komunistička partija je zabranjena, a Drašković je mogao malo da predahne, skoknuo je do Delnica u Sloveniji, sa suprugom koja je bila u drugom stanju. Posle jedne uobičajene šetnje, Draškovići su seli na klupu u parku. Držali su se za ruke,
ćaskali... Iza leđa im je prišao mladić i iz pištolja pucao Draškoviću u glavu!

UBISTVO MINISTRA
DOK se atentator udaljavao, žandarm koji je pratio ministra na velikoj udaljenosti, brzo se snašao i pripucao...
Atentator je trčao, ali kako je bio pogođen u nogu nije uspeo pobeći.
Atentator je pao, a ministar na mestu ostao mrtav!
Atentat je izvršio mladi revolucionar iz Bosne Alija Alijagić.
Na suđenju, Alija nije otkrio nalogodavca, ali je prst uprt bio na Rodoljuba Čolakovića, tada jednog od najviših funkcionera KPJ. Čolakoviću je i u partiji zamereno, naročito posle velikog ogorčenja iskazanog u javnosti.
Alijagić je poživeo, a u drugoj Jugoslaviji poneo je i ime mnogih, pa i jedne ulice u Beogradu.

A Draškovići?
Miloradu se rodio sin, posmrče, i poneo je očevo ime.
Draškovići su bili poreklom iz sela Poloma, sa Ravne Gore. Stariji Miloradov sin, Slobodan, bio je uoči Drugog rata docent na Pravnom fakultetu u Beogradu i već 1941. godine izbegao je iz ratom zahvaćene zemlje. Mlađi, Milorad, bio je visoki funkcioner Omladinskog pokreta Draže Mihailovića i pod čudnim okolnostima je takođe izbegao, ali 1945. godine. Našli su se zajedno i skrasili u Čikagu. Tu su podigli kuću i u njoj smestili Srpski kulturni klub. Pridružili su im se majka i sestra; pisali su, izdavali i list **Slobodu**. Iza njih je ostalo više vrednih knjiga.
Atentat na Draškovića bio je prvo političko ubistvo u prvoj Jugoslaviji.
Kralj Aleksandar je uspeo da izbegne prvi atentat komunista, a onda su sa istim ciljem priskočile i ustaše. Prvoj (drugoj) životnoj opasnosti bio je izložen u Zagrebu. Tu mu se pripremala opaka **dobrodošlica**. Noć pre planiranog atentata, glavni predviđeni egzekutor je otkriven...
To ustaše, a i mnoge druge, nije demoralisalo, naprotiv.

PUCNJI U MARSELJU
ALEKSANDAR je smatran jakom ličnošću, politički, a posebno kao vojskovođa. NJegovo uklanjanje promenilo bi odnose snaga i u zemlji i u okruženju.
Došao je ubrzo sudnji dan!
Kralj se pripremao za posetu Francuskoj. Oni koji su se brinuli o njegovoj bezbednosti, blagovremeno su ukazali da se priprema atentat i da je potrebno izvršiti opsežnije radnje. Tražena su dodatna sredstva od 20.000 zlatnih franaka, ali sa tim da se ona izdvoje nije se složio ni sam kralj.
Putovalo se brodom. Marselj i - atentat!
Kralj Aleksandar Karađorđević je ubijen!
Ko ubi kralja?
O tome su, od oktobra 1934. godine do danas, pisali mnogi i mnogo. Sve tajne još nisu otkrivene, posebno ne one iz policijske istrage u Francuskoj.
Za ovu priliku, navodimo samo ovo:
Vančo Mihailov, vođa desnog krila makedonske patriotističko-terorističke organizacije VMRO, oglasio se 90-ih, kad je već bilo jasno da će se Jugoslavija izbrisati sa mape Evrope. Mihailov je tvrdio da je on bio **glavni**, da je živeo da bi se osvetio kralju. Bio je, kako je govorio, lično motivisan. U jednoj političkoj akciji ubijeni su mnogi njegovi rođaci, tvrdio je - bez stvarnog razloga. On je iznajmio ubicu, Bugarina.
Mihailov je postao ljubimac Ante Pavelića i ustaša.
U vreme Drugog rata Zemun je bio, kao važan špijunski punkt, boravište još jednog **sumnjivog lica** sa znanim imenom, Vančo Mihailov. Imao je dva prezimena (po potrebi) Petrović - Petrovski i punu zaštitu Pavelića. Vančo iz Zemuna ostvario je svoj životni san: u septembru 1944. godine on je, u pratnji Nemaca, ispraćen i Skoplje u kome je odmah proglasio - nezavisnu Makedoniju! Odmah je morao i da beži, istim putem. Kod Kragujevca naišao je na partizansku zasedu, ali slabu, tako da je uspeo da umakne.

U ENGLESKOJ UNIFORMI
POŽIVEO je Mihailov pune 94 godine.
Da li su u celoj gužvi oko kraljevog ubistva bili umešani i prsti već pomenutog Franovića?
Zajedno sa Adolfom Mukom, profesionalnim revolucionarom, svojim seljaninom, Franović se ilegalno vratio u zemlju. Prikupljali su i otpremali dobrovoljce za građanski rat u Španiji. **Provaljeni** su, i u Beogradu osuđeni na robiju. U zatvoru u Sremskoj Mitrovici doživeli su **slobodu** 1941. godine. Ispraćeni su u Crnu Goru. Muk je bio odmah ubijen, a Franović?
U Beogradu se pojavio odmah po oslobođenju, vrlo elegantan, u engleskoj uniformi. Postao je važan, direktor Državne direkcije za prehrambene proizvode, a njegov prijatelj Jovo Zagora već je sedeo u udobnoj fotelji, kao pomoćnik Moši Pijade za agrarnu politiku i kolonizaciju.

TITO BEZBEDAN PORED ŽEŽELJA
SVE do smrti 1980. godine, niko i nigde, sa ove strane, nije pomenuo nijedan pokušaj atentata na Josipa Broza Tita.
Zašto i ko bi se usudio da udari na božanstvo!
General Milan Žeželj je punih 18 godina bio Titov ađutant, čovek koji se isključivo bavio njegovom bezbednošću. Stekao je slavu kao partizan, a s obzirom na to da je bio prethodno samo manuelni radnik, mnogi su se pitali i krstili, kako je njega odabrao?
Da, ali Žeželj je bio Ličanin!
A Ličani su se upravo hvalili - kako su najodaniji i
najuspešniji vladarski čuvari. Da je, recimo, Ferdinand, koji se pre puta u Sarajevo odmarao na Brionima, imao ličko obezbeđenje ne bi ga zadesio metak Gavrila Principa!

(NASTAVLJA SE)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije