Nenadmašni majstor nokauta

JEDNOM bokser, uvek bokser - geslo je koje u potpunosti odgovara bokserskoj zvezdi nekadašnje SFRJ iz Požarevca, Sretenu Mirkoviću (57). Otkako je prvi put kročio u ring, sa 15 godina, ne odustaje od boksa, u čije tajne uvodi mlade sugrađane.

Starije generacije odlično ga pamte kao jednog od najboljih boksera, među kojima su bili i Mate Parlov, Marijan Beneš, Zvonko Vujin, Memet Bogujevci, braća Slobodan i Tadija Kačar... U svojoj bogatoj karijeri imao je 500 mečeva, od kojih je čak 300 okončao nokautom protivnika.

Najčuveniji meč Mirković je imao na prvenstvu Evrope u Kelnu, 1979. godine, kada je osvojio srebrnu medalju, a u finalnoj borbi izgubio je od Nemca Ernesta Milera.

- Na tom prvenstvu medalje su u svojim kategorijama osvojila još dvojica naših boksera, Miodrag Perunović zlatnu i Tadija Kačar srebrnu. Zbog tako velikog uspeha, bili smo gosti na prijemu kod predsednika države Josipa Broza Tita - priseća se Mirković.

Prve uspehe Mirković je počeo da niže u bokserskom klubu Mladi radnik u Požarevcu, u koji se doselio nakon rodne Prištine, Vrbasa i Prizrena, gde mu je otac radio kao otpravnik vozova. Pobedio je u većini od prvih 30 mečeva, a trenirali su ga čuveni majstori ringa Vladimir Stanisavljević i Blagoje Vujčić.

- Karijeru sam nastavio u Smederevu, jer su me zvali da im pomognem da uđu u Prvu saveznu ligu. To se i desilo, nakon što sam imao osam mečeva i u svih osam pobedio - priča Mirković.

Borbe u ringu neminovno su dovodile i do povreda, a nekoliko ih je bilo i na navedenom prvenstvu u Kelnu.

- Na prvom meču pukla mi je arkada, u duelu sa Pavkovim iz Čehoslovačke, ali sam uspeo da ga pobedim. Drugi meč imao sam sa Ilijadisom iz Grčke, kad mi je pukla i druga arkada, ali sam i njega pobedio - priča Sreten.

Lečio se tako što su mu ruski lekari zalepili arkade specijalnim sredstvom koji su bokseri zvali tutkalo. Na tom prvenstvu slomio je i kosti leve šake, pa je zbog kasnije operacije morao da propusti Olimpijske igre u Moskvi.

Ovaj uspešni sportista, koji je nastupao i za beogradski Partizan, karijeru je započeo u poluverter kategoriji, do 63,5 kilograma, a završio je u srednjoj, do 75 kilograma.

- Poslednja dva meča imao sam 1996. godine, u Gornjem Milanovcu i Trsteniku, i u oba sam pobedio nokautom - kaže Mirković.

Nakon amaterskog, Mirković se bavio i profesionalnim boksom, kada je Tadija Kačar u Beogradu držao bokserski kamp. Mirković je tada je imao 12 borbi, sve sa inostranim bokserima. U 11 je pobedio, a u jednoj je bio nerešen ishod.

Danas sa sinom Milijanom, sportskim menadžerom, i Vladimirom Mikićem, koji je završio DIF, drži školu boksa u požarevačkoj Hali sportova. Ukoliko bi ih grad novčano podržao, siguran je da bi Požarevac ponovo iznedrio nekog novog bokserskog šampiona.

KAO DEČAK IGRAO FUDBAL

OSIM srebra na prvenstvu Evrope u Kelnu, 1979. godine, Mirković je iste godine u Puli proglašen za najboljeg sportistu SFRJ. Bio je dvostruki juniorski prvak Balkana i dvostruki juniorski prvak Jugoslavije. Osvojio je i Zlatnu rukavicu i Beogradskog pobednika, a nekoliko puta proglašavan je i za najboljeg sportistu Požarevca i Braničevskog okruga.

Mirković je kao dečak voleo fudbal, pa je u Prizrenu igrao u juniorskoj ekipi. Pošto u Požarevcu nije mogao da napreduje, zbog selekcije koja je favorizovala sinove viđenijih ljudi, na početku srednje trgovačke škole opredelio se za boks.