IZBEGLICA IZ GOSPIĆA, O PUTU SMRTI KROZ OLUJU: Zbog sina bih izdržala pakao

BORIM se sa sećanjem. Teška je to borba. Želela bih da je nema. Da mi se ne vraća. Ali, eto je svako malo. Prati me i pritiska. Ponekad, kažem sebi: da mi nije bilo deteta, i kišna kap bi me mogla ubiti - priča nam Milena Dragičević, izbeglica iz Gospića, koja je već 24 godina na prinudnoj adresi, na Kosmetu.

Jutro na Brezovici. Rosa još odoleva suncu, a odasvud bruje mašine. Poranili radnici na gradilišta modernog vikend naselja. Ono se širi i buja kao paprat.

Ovo su kuće Albanaca. Najlepši deo podnožja lepe planine. Odabrali su ga novi vlasnici za odmor. Letnji i zimski, na koji kilometar poviše magistralnog puta Uroševac - Prizren.

Samo jedno zdanje, po svemu, odudara od mondenskog ambijenta. Staro je i zapušteno. Ispred se motaju psi lutalice. Na terasama, kutije, izbledela ćebad, kese sa hranom... i miris truleži koji se uvlači u nozdrve, neizdrživo. Takva je sudbina nekadašnje "vile" srpskog "Elektro-Kosmeta". Takva je sudbina njenih stanara.

Ovde, sa dvadesetak raseljenih kosmetskih Srba, već četvrt veka, živi i Milena, jedini prognanik iz Hrvatske, u avgustu 1995. godine, i čije smo reči izdvojili za uvod u priču o nadljudskoj borbi jedne žene. Majke, čiju suzu nikada nije video njen sin, jedino dete, koji je, uprkos golgoti koju su zajedno prošli, stasao u - čoveka.

- Među nama, koji živimo na ovoj adresi, nema razlike osim što su jedni raseljeni, a samo ja sam izbeglica - kaže nam Milena. - Svi dobijamo dnevno sledovanje hleba, a na dva do tri meseca konzerve, pirinač, ulje, testeninu. Ma, nije to važno...

Podigla je glavu, pokušala da sakrije suze koje su linule. Kroz kosu je provukla prste, pa ih stegla na kolenima, ne ispuštajući kesu u kojoj će, ubrzo, poneti vekne. Stižu iz Štrpca, iz pekare Albanca.

PROČITAJTE I: ODVEZAO STOTINU MRTVIH VOJNIKA I POLICAJACA STRADALIH NA KIM: Lelek majki u duši mi ostao

- Da, da, borim se sa sećanjem. Teška je to borba - ponovila je nekoliko puta. - Ne bih izdržala da mi nije bilo deteta. On mi je bio snaga. On mi je bio lek. On mi je bio nada... Moj sin, moj Milorad.. Kada su nas iz Hrvatske poterali, bio je još na mleku. Tri godine i koji dan je imao. I dobro je da se ne seća. Ni Ključa, kada su nas bombardovali. Ni petrovačke ceste. Ni dece koja su na tom putu umirala... Ni staraca koji su padali sa traktora i, tako, ostavljali su ih jer je kolona morala dalje. U Petrovcu krenem sa flašicom da nađem mleko za Milorada. Hiljade ljudi... I, izgubim se. Tumaram, a dete mi ostalo. Nekako se vratim, instinkt me, valjda, vodio njemu. Mom sinu. Samo sam njega imala. Samo on je mene imao. I tako je do dana današnjeg.

SUZE Milena Dragičević

Milena Dragičević pamti svaki detalj. Svaki dan. Svaki korak, a posebno lica onih koji su nju, samohranu majku sa trogodišnjim dečakom - iz Beograda u koji je stigla posle jedanaest i po dana u koloni užasa, uputili na Kosovo.

- Crveni krst Čukarice! Oni su bili - seća se. Strpali su nas u nekakav kombi. Dovezli na ovu adresu 22. avgusta 1995. Od tada je ova takozvana vila "Elektro-Kosova" naš jedini dom. Samo da znate, niko me nije pitao šta ću ja, sama, sa mojim detetom. Nemam nikog ovde. A pitali su: imaš li koga u Srbiji? Ćutala sam. Dostojanstvo pred takvim neljudima. Ne razumeju oni to.

Udari vetar, odozgo, sa Brezovice. Mirišu borovi. Stiže kombi sa hlebom. U redu ljudi izgubljenih pogleda. Jedan nosi mačke u naručju. I, gotovo da nije bilo nekog od ovih nesrećnika da najpre nije dao kučićima parče vekne. Valjda je takvo vreme došlo da se životinje bolje razumeju s ljudima.

- Jednom sam rešila da Milorada odvedem do Beograda - priča Milena, kada su se ljudi sa veknama hleba u kesama povukli u sobe. - Imao je, možda, pet godina. Kad smo stigli u Beograd, vuče me za ruku i govori: Majko, `oću svojoj kući, vodi me. Pitam ga: Kojoj kući, sine? Tamo, na Kosovo! Srce me zabolelo. On zna da je ovo ovde njegova kuća. Samo za nju zna. Onu koju smo imali, nije upamtio. Sakrila sam se i dobro sam se isplakala. Pred njim nikad suzu, jednu jedinu pustila nisam. Bilo je dana kada me celo telo bolelo. Kada sam mislila da ću se raspasti od bolova. Ali se pred njim nikad nisam požalila. Zbog sina bih ovaj pakao opet izdržala.

Vreme je prolazilo. Majka je brala borovnice, kupine i lekovito bilje dok je dečak rastao. Stasavao. Nije se budio noću, jer je majka krila suze. Posle završene srednje škole u Štrpcu, upisao je Elektrotehnički fakultet u Mitrovici. Završio ga kao student generacije. Želeo je da tu dobije i posao, ali nije. Nedavno je otišao u Beograd. Javio je Mileni:

- Majko, ljubavi, ovo je grad moje budućnosti, već radim na određeno. Čim dobijem stalni posao, dolazim po tebe.

Odgovorila mu je:

- Sine, ljubavi, sa srećom ti!

Podigla je glavu Milena, ponovo pokušala da sakrije suze. Popravila pramenove kose i podelila ostatak vekne sa životinjama.

MUKA Milena u redu za hleb

RADNIK, PREDRADNIK, UDARNIK

ZAPOSLILA sam se u Gospiću odmah posle srednje škole - priča Milena. - Prvi posao dobila sam u fabrici konfekcije "Sloga", bila sam dobar radnik, pa su mi predložili mesto predradnika. Šilo se tada, u našem Gospiću, za pola Evrope. Nije mene mnogo interesovalo da napredujem na poslu. Radila sam, obično, kao svako. Ali, ipak sam radila i postala udarnik. Ta značka, ako me razumete, moja je životna bitka. Izborila sam se za ono što mi je i bio cilj. To je moj sin, moj Milorad.

DVA PUTA, DVA PROGONA

MILENA Dragičević, samohrana majka, dva puta je proterana, dva puta podelila sudbinu Srba iz Gospića. U leto, 1991. kada je, posle napada hrvatskih ekstremista, utočište našla u rodnom Radiču, u Medačkom džepu. Odatle je, četiri godine kasnije, sa sinom u naručju krenula put Srbije i završila na Kosovu.