Kako nam je Ana Jovčić pomogla da razbijemo predrasude o osobama sa hendikepom: Belim štapom hrabro do snova

KNjIGOLjUBAC. Sanjar. Emotivac. Pravdoljubac. Romantik. U prevodu - Ana Jovčić. Devojka sa beogradske kaldrme koja će 24. juna napuniti 24 godine. U finišu "trke" intelektualnog i profesionalnog zadovoljstva, u koju se upustila kada je upisala studije srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu, ostalo joj je još nekoliko ispita koje će, zna i obećava, položiti.

Do tada će biti studentkinja, učesnica, mentorka i volonterka na izazovnim projektima brojnih organizacija mladih. Pauzu između učenja prekratiće šetnjama i kafenisanjem sa drugaricama, negde uz reku, jer voli vodu. A voli i da "surfuje" internetom i svakog dana "odživi" neko vreme na "Fejsbuku". Tu ćete je prepoznati po duhovitim komentarima.

Šta vam još nismo rekli o Ani Jovčić? Da je po stilu oblačenja, crvenim lakom na noktima, ispeglanoj kosi i "konzumaciji" savremene tehnologije devojka ovog trenutka. Ali ona povremeno i rado "putuje" kroz epohe. Baš pre nego što smo je izvukli iz "pakla" junskog ispitnog roka, čitala je Tolstojev "Rat i mir", uz zvuke klasične muzike, i zamišljajući balske haljine, odlučila da kupi jednu takvu kako bi u njoj dovršila knjigu. To je Ana.

Da, ona je i devojka sa oštećenim vidom. Ne vidi. Ali ne želi da o tome govorimo u duhu "iako je slepa, ona je uspešna studentkinja ili bilo šta drugo". Samo bez tog "iako", ako može. A uspešna je. I izuzetno harizmatična. Ima velike snove. I nameru da kroz ovaj tekst razbijemo predrasude o osobama sa hendikepom. Pa hajde da probamo.

ENERGIJA SE PITA

ANA želi da nam se predstavi kao sasvim obična devojka. Ali utisak je da je, ipak, posebna. Ne zato što je u trećem razredu osnovne škole izgubila vid i za dva meseca savladala Brajevo pismo, niti zbog belog štapa kojim se elegantno i hrabro kreće ulicama krcatog Beograda, a ispite polaže kao da je sva literatura savršeno prilagođena slepim osobama. Posebna je njena energija. Prijatna. Vrcava. Mila. Sa osmehom nežne devojčice i stavom odvažne devojke koja zna da bude i brutalna u opaskama na sopstveni račun, Ana svakim gestom dokazuje da je borac.

- Okej, nije to uvek bilo tako. Pamtim usamljenost i trenutke izopštenosti. Želela sam da se uklopim sa vršnjacima, da trčim i igram žmurke sa njima, ali nisam uspevala da postignem njihov tempo. Deca su znala da budu surova, a mnoga su me izbegavala jer nisu znala kako da se postave prema meni. Roditelji su me zato uvek mazili i pazili. U trećem razredu sam se prebacila iz škole za slabovide u školu za slepe, što mi je bio šok, ali sam se brzo prilagodila. Zainatila sam se da ću što pre naučiti Brajevu azbuku, i bi tako! Krenula sam na brzo opismenjavanje, počela da čitam brže od svih i uskoro pobeđivala na raznim takmičenjima - priča Ana.

Ljubav prema čitanju se nekako prirodno ustoličila. Ali upisati književnost ipak je bio podvig. No, Ana je otišla na prijemni, dobila asistenta koji joj je čitao pitanja, ona je njemu diktirala odgovore i iščitala svoje ime na osmom mestu rang liste. Indeks je bio u njenim rukama. A u šaci i početak novih zavrzlama. Trebalo je izmestiti se iz zone komfora.

- Do tada oko sebe nisam imala mnogo ljudi koji vide, jer smo u osnovnoj i srednjoj školi svi bili isti. Bila je to hermetički zatvorena sredina. A onda odjednom osećaj da si u manjini. E to sam odlučila da pobedim! Skupila sam hrabrost i posle nekoliko dana vežbanja, uspela da na fakultet stignem sama, bez pratnje. Tako su kolege sa studija prestale da prave otklon prema meni, jer su počele da me prihvataju, direktno mi se obraćaju i doživljavaju me kao ravnopravnu. Koliko sam samo bila ponosna kada smo počeli da idemo u kafić i ćaskamo o običnim stvarima. Sada mi je to uobičajeno zadovoljstvo - ne krije Ana.

BEZ PATETIKE, MOLIM!

DA ne bude zabune, sigurna je da joj profesori ne popuštaju, iako joj nije uvek bilo lako da sprema obimne ispite. Ograničen je fond knjiga prilagođenih slepim osobama, ali naučila je Ana da "čita" slušajući audio-snimke. I to neretko čini dok pere sudove ili obavlja neki drugi kućni posao. Već neko vreme živi sa dečkom, što je takođe bio izazov, ali više za njene roditelje, koji i dalje brinu za nju kao da je devojčica.

- Nisu mi nikada dali ni kafu da skuvam, uvek su me tretirali kao princezu. Ali ne mislim da je to zato što ne vidim, već zato što roditelji jednostavno uvek štite svoju decu - kaže Ana.

Da li ona štiti sebe? Da, od patetike i sažaljenja. Jedino ima razumevanja za bake koje je sretnu na ulici ili u prenatrpanom gradskom prevozu, pa se ponude da joj pomognu ili čak zaplaču zbog nje, a onda ona njih teši.

- U svakom drugom slučaju se iznerviram, ne prija mi. Razumem da su ljudi oprezni u mom prisustvu, jer se plaše da ne kažu nešto što bi moglo da me povredi. Neretko mi kažu "Vidimo se", onako žargonski, a onda se ujedu za jezik i shvate da su možda upotrebili neprikladnu reč za mene. Ali, hej, pa i ja je sama koristim. Tako da se uglavnom trudim da budem normalna, da bi se drugi opustili. Neki su mi rekli da im je glupo da opsuju preda mnom, što je tako bezveze - iskrena je Ana.

Ali ona je vrlo fleksibilna, pa se samo prilagodi trenutku i ljudima. Međutim, i ponosna je. To je bio jedan od razloga zbog kojeg joj je trebalo više vremena da se odvaži da krene sama da krstari autobusom i tramvajem kroz grad. Nije želela da padne i osramoti se.

- Zar nam svima nije potrebno da se osetimo sposobnim i vrednim? Srećom, uspela sam da pobedim strah od neuspeha tako što sam osmislila tehniku - "samo zamisli da si neko drugi, pretvaraj se da si neka junakinja iz romana". I tako sam savladala prepreke - kaže Ana.

A tu je i poezija kao njen štit. Kroz nju se borila i bori se. Pisala je ono što je lično boli i frustrira, kako bi kanalisala tugu ili bes. Tako je krenula da osvaja publiku na pesničkim večerima. A onda i na radionicama koje organizuje Udruženje studenata sa hendikepom, Škola za mlade lidere sa hendikepom/invaliditetom i Savez slepih, u predstavama o razbijanju predrasuda. Srušila ih je i kada je zaigrala hip-hop i počela da se takmiči u đuskanju. Taj njen šarm samo je zaiskrio iz svega što radi i kaže.

Pohvalila nam se da je naučila da ispravlja kosu peglom i pravi kovrdže sa viklerima. Sa maskarom je vešta, a trenutno vežba da stavi rumenilo. Voli da ide u šoping sa drugaricama, dok sve svoje krpice prepoznaje na dodir i zna tačno koja uz šta ide. Napreduje na privatnim časovima engleskog. Iako su knjige njena najveća ljubav, priznaje da ju je tehnologija već dosta uzela pod svoje i da je "Fejsbuk" devojka.

Šta vam još nismo rekli o Ani Jovčić? Da ćemo je, ako joj se san bude ostvario, jednog dana sresti za katedrom profesorke srpskog jezika i književnosti i slušati kao autorku radijske emisije. Sanja Ana još mnoge lepe snove. Ali i čvrsto stoji na zemlji.