Danilo Kiš rodio se 22. februara 1935. u Subotici, a umro je pre tri decenije u Parizu. Povodom ovih godišnjica, sutra u 19 sati, u Kulturnom centru Srbije u Parizu održaće se književno veče posvećeno Kišovom životu i delu. Tada će se promovisati knjiga Milivoja Pavlovića "Venac od trnja za Danila Kiša", koja je na srpskom doživela četiri izdanja, a prevodi se i na druge jezike. Osim Pavlovića, o Kišu će govoriti Aleksandar Gajović, državni sekretar u Ministarstvu kulture Srbije, Petar Arbutina, direktor izdavačke delatnosti "Službenog glasnika" (izdavač Pavlovićeve knjige), prevodilac Alen Kapon i Branko Maširević, srpski pisac koji živi i stvara u Francuskoj.

"Novosti" donose uvodnu reč koju je Milivoje Pavlović pripremio za ovo veče u slavu jednog od najvećih srpskih pisaca.


Ima dublje simbolike u činjenici da se Danila Kiša i njegovog dela podsećamo u Parizu, u duhovnom pejzažu koji je Kiš voleo, i o kome je u svojim esejističkim zapisima i intervjuima svedočio stilom koji prepoznajemo u njegovim romanima i pripovetkama, dakle: živo, strasno, pristrasno.

Već od prvog susreta sa Parizom, u septembru 1959, o kome je pisao u tri broja časopisa "Delo" 1960, ovaj grad se mladom piscu otkriva kao Luka spasa (Auportdesalut) u kojoj brodolomnici s raznih strana sveta nalaze utehu, upoređujući svoje snove o Gradu svetlosti s onim što ih je dočekalo. U pesmi "Raštimovani klavir!" iz 1962, koja je naredne godine objavljena u beogradskim "Vidicima", Kiš ponovo piše o pariskoj Luci spasa u kojoj je plakao neke večeri gledajući jedan ljubavni par kako se grli, dok prekoputa jedna starica nudi ljubav za svega trideset franaka ("plus soba").

Kišu se kasnije dopalo što Pariz pruža gostoprimstvo širokom spektru oprečnih gestova, mišljenja i stavova. Ima u ovom gradu, pisao je, "mesta za svaki stav, za svaku sumnju, za svaku strast i svaku pristrasnost". Od svega je, ipak, najviše voleo što se kafane, izdavačke kuće i knjižare dodiruju ramenom, "kao da se podupiru", i što se u pariskim novinama i nedeljnicima rubrike "Knjige" i "Restorani" nadovezuju jedne na druge.

U toj velikoj pariskoj kuhinji ideja bilo je mesta, sluha i radoznalosti za Kišove knjige, kojima ni čitaoci ni recenzenti nisu uskratili komplimente. Najvažnija Kišova dela Francuzi odavno čitaju kao da su prvobitno bila napisana na njihovom jeziku.


Trideset godina posle tog prvog susreta (1989), Kišov životni put okončao se takođe u Parizu, u Ulici Artir Grusije 16, gde jedna ploča potvrđuje da je francuska prestonica uvrstila našeg pisca u svoje topografske znamenitosti. Skromno obeležje otkrio je pesnik Klod Roa, čije je četiri pesme za decu Kiš preveo sa francuskog i objavio u "Književnoj reči" 1985. Stari pesnik Roa, koji je sada takođe mrtav, izgovorio je tada ove reči: "Danilo je jedan visoki stari mladić, očešljan kao oblak, vidovit kao mudrac, bezazlen kao dete, hrabar kao mladi orao i pisac kao što se diše".

Iz grada u koji je došao kao brodolomnik, i pred kojim je pao kao pred ikonom, Kiš je izašao kao vitez, ovenčan uglednim nagradamai priznanjima, uključujući i Orden viteza umetnosti i književnosti koji mu je 1986. uručio ondašnji ministar kulture Žak Lang. Tada se Kiš podsetio svoje nešto ranije izjave koja sažima poimanje ovog grada - ako ne i njegov autopoetički izbor: "Čovek treba da prođe kroz Pariz da bi postojao!"


PROČITAJTE JOŠ:
Reč pobune i krika: Komemorativni omaž Ranku Jovoviću

Kiš je otplovio preko reke smrti u 54. godini, napisavši prethodno alografsko zaveštanje (pred svedocima) u kojem daje prednost Beogradu i traži da u tom gradu bude sahranjen. Tako je i postupljeno, ne bez gunđanja dela čaršije zbog pravoslavnog obreda koji je takođe primenjen po Kišovoj testamentarnoj volji.


U Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu - a to je jedina prestonica na svetu u kojoj, na najlepšem mestu, decenijama stoji Spomenik zahvalnosti Francuskoj - posmrtni ostaci Danila Kiša počivaju ispod mermerne ploče na kojoj su ispisane samo godine rođenja i smrti, i zanimanje: književnik.

Ako ikome, njemu su na nadgrobnoj ploči mogle stajati reči koje su uklesane na grobu jednog slavnog Rimljanina:

"Prah mu je ovde, a slava mu je posvuda!"

Zato što Danilo Kiš nijedan dan od tada nije bio mrtav, niti će biti zaboravljen dok živi srpski jezik, a bogme i drugi jezici na koje je preveden, a njih je četrdesetak. Kišovo delo svakim danom osvaja nove čitaoce na raznim svetskim meridijanima, što znači da ovaj pisac spada u sam bezvremeni vrh ne samo srpske već i svetske kulture.

Da je živ, Danilo Kiš bi danas napunio 85 godina. Premda Kiš nije voleo mehanizam opštih mesta, prigodnosti i doslovnosti (njima je pretpostavljao "bogovsku izmešanost datuma, tema i postupaka"), ova sezona će u svetskoj književnosti proteći u znaku njegove godišnjice rođenja (1935. u Subotici) i tridesete godišnjice smrti (u Parizu).

Iako je imao tegoban život, i platio svoj književni opus najskupljim ličnim iskustvom, Kiš kao da je imao sreće sa svojom posmrtnom slavom. Na raznim svetskim katedrama i institutima neprestano se pišu, brane i štampaju doktorati i studije o Kišu, što znači da se recepcijom Kišovog dela u međunarodnim razmerama bitno uvećava ugled i domet srpskog jezika i naše kulture. Uostalom, u boljim javnim, pa i privatnim bibliotekama, više je studija o Kišu nego knjiga koje je sam Kiš napisao... Ima i knjiga u kojima se o Kišu piše izrazito kritički - iz pera jednog našeg sunarodnika koji živi u Kanadi objavljene su dve takve studije. Ipak, Kišovo delo je toliko veliko da mu ne smetaju ni neki vidovi jednostrane interpretacije; čak bi se moglo reći da mu i one idu naruku, jer povećavaju radoznalost za njegov književni opus. Taj opus dopušta pluralizam tumačenja; Kišu kao piscu možete prići s bilo koje strane - on će taj pristup izdržati.

Kišovo žanrovski raznorodno delo, u koje pored briljantnih romana i pripovedaka spadaju eseji, drame i stihovi (manje je poznato da je prvo delo objavljeno s Kišovim potpisom bila pesma, "Oproštaj s majkom" iz 1953, kao uostalom i poslednje, pesma iz 1989, povodom vesti o smrti Mire Trailović), svrstava ga u najveće pisce koji su ikada pisali na srpskom jeziku. Kiš je visoko uzdignuta zastava, koja se vidi izdaleka, i predstavlja nas kao narod s kulturom, a ne samo s istorijom.

Vredni pomena su i njegovi prevodi sa čak pet nesličnih jezika - s francuskog, ruskog, mađarskog, nemačkog i engleskog. Prevodio je poletno ne samo s jezika na jezik, već i s jedne asocijativne sfere u drugu. Ugledni beogradski romanista, profesor Radivoje Konstantinović, smatra da bi Kiš zadržao visoko mesto u srpskoj kulturi i da je bio samo prevodilac. Isti profesor tvrdi da je Kišov prevod Kenoovih "Stilskih vežbi" pravo remek-delo, jedan od najboljih prevoda na srpski jezik uopšte.

Bio je neumoran u borbi za najviše stilske vrednosti srpskog jezika i srpske kulture. Zahvaljujući Kišu, koji je još za života postao građanin sveta, srpska kultura učestvuje u globalnoj avanturi savremene epohe. Kako je jednom sam rekao, pozajmljujući od Fukoa sintagmu "proza sveta", Kiš je iscrtao tragičnu gorčinu dvadesetog veka i "mnogostrukost sveta" u kome su predominantne teme logori, opresija, istrebljenje, "istorija beščašća", patnja i ideološki fantazmi. Otpor nasilničkim ideologijama Kiš je tretirao kao svoj ontološki zadatak, primenjujući visoke estetičke i etičke kriterijume.

Uspeo je idući uvek najtežim putem.

Nuđeni su mu pasoši drugih zemalja i gostoprimstvo drugih kultura; odbio ih je. Iako kosmopolita i svetski putnik - "vagabund sa maštom bez kočnica", kako je jednom sebe opisao - Danilo Kiš je svuda pisao na srpskom jeziku; na tom jeziku je i postao piscem. Ovaj jezik je njegova prava otadžbina, iako se danas nekolike kulture otimaju o Kišovo delo.

Iako je već tri decenije mrtav, Danila Kiša srećemo kao da dolazi iz budućnosti. Sadašnjim i narednim naraštajima imaće šta da kaže i svojim životom i svojim delom.