У КЊИЗИ у којој би биле сабране "песме јуначке новијих времена о војевању за слободу" истакнуто место заузело би песништво Ранка Јововића. Крик и јаук су нови књижевни род чији се родоначелник Ранко Јововић није оглашавао јауцима са Змијања него јауцима из Подгорице. И ти јауци су временом добијали високу људску и моралну вредност као оно најособеније што се чуло из Црне Горе.

Ово је истакао академик Матија Бећковић на комеморативном омажу великом песнику и свом пријатељу, у Српској књижевној задрузи која је објавила четири Јововићеве књиге.

- Из гара мрзија и лажавина Ранко је избављао себе и издвајао свој глас доводећи га до оне висине на којој нема страна и странки, а има широких видика, праштања и помирења, љубави и разумевања - рекао је Бећковић. - Дочекао је да живи под заставом коју нико није ни видео ни носио, а камоли погинуо, да слуша стихове "Ловћен нам је олтар свети" како певају они који су срушили и олтар и капелу на Ловћену, да језик којим нико није говорио предају они који га не знају, а уче они којима не треба.

Истичући да је овај песник више грцао него певао и да његови стихови као да нису писани на папиру него изгребани "голом душом по окрвављеном камењу", Бећковић се присетио његових последњих дана:

- Док је боловао говорио ми је "да је тешко умирати, а лако умрети", а када сам га тешио да ће болови проћи, одговарао "проћи ће и бол и ја". Пред смрт дочекао је да види и оно што је без наде чекао целог живота. Видео је васкрс Црне Горе, устале из гроба, пред очима забезекнутог света. Гледајући библијске призоре, какве ни Јерусалим није видео, отишао је на онај свет Ранко Јововић, последња суза Марка Миљанова.

Прочитајте још - Одлазак бунтовника: У Подгорици преминуо песник Ранко Јововић

Књижевни критичар др. Радивоје Микић је подсетио да је своју прву књигу песама Јововић под насловом "Гвоздена шума" обавио 1968. што поред чисто биографског има и симболичко значење:

- Као што та година симболизује годину бунта младих људи, тако је и поезија Ранка Јововића, од самог почетка, била у знаку сукоба са оним поретком ствари у свету који песник не може да прихвати. То није типично романтичарски сукоб незадовљног појединца са светом који га окружује, то је сукоб у чијем је средишту борба за оне вредности које он види као једино аутентичне, једино вредне за изградњу оног егзистенцијалног амбијента у којем има места и за оно што долази из епског наслеђа наше културе, из самог срца наше духовне традиције. И за оно што је афирмисао дух модерних времена, а посебно представници наше књижевне авангарде, Јововићу тако драги Милош Црњански посебно.


Одређујући себе у једној песми као "унивезалног прекршитеља", Јововић је хтео да нагласи да је песников задатак да говори оно што савременици не воле да чују, о чему је Микић рекао:

- "Волим да ме не воле", рећи ће Јововић, мислећи на потребу да се служи самом бићу културе и да у том служењу песник не може да мимоиђе ружно лице света и свога доба. Отуда и речи које нам приближавају онај апокалиптични тон његове поезије: "шта бих ја без ужаса овог света". У час када је из тог ужаса заувек отишао Ранко Јововић нам се указује као велика и светла фигура српске књижевности.

ВИТЕЗ У НЕВИТЕШКО ДОБА

- БИО је витез у невитешко време и пле- мић у неплеменито доба - рекао је Бећкoвић. - Госпоче, чистунац, ретки људски живац, урбани песник и градски човек у плитким ципелама. Држао је до себе, бринуо о својим фотографијама, а најлепша му је она предсмртна када га је посетио митрополит Амфилохије. Знам да се и на небу радује што га испраћа и оплакује Српска књижевна задруга