POZORIŠNA KRITIKA: Grad živih i mrtvih

Najstariji srpski teatar je, obeležavajući dvestotu godišnjicu otkada je, 1818. godine, Kragujevac proglašen prestonicom, izveo ambicioznu, monumentalnu predstavu “Dvesta”, u kojoj je poručeno da nade, ipak, ima, dok ima dece, koja rastu u neke druge ljude, različite, svakako, od nas!

Pročitajte još: POZORIŠNA KRITIKA: Građa od koje se prave snovi

Ako se ikonografija Jovice Pavića (svim likovima su lica nabeljena, kao zombijima) zanemari, porodica (Ivan Vidosavljević, Jasmina Dimitrijević, Nenad Vulević, Isidora Rajković), zaista živi svoj ubogi život, dok se svako od njih ne dokopa sredstava da ga poboljša, nečasnih i nezasluženih, naravno. A deda (upečatljiva epizoda Miloša Krstovića) donosi iz prošlosti i “krivicu predaka”, za zločine koje je počinio, iz “patriotskih” razloga.

Pročitajte još: Predstava za decu "U potrazi za snom"

Hudu sudbinu življa prestonog grada posmatramo očima petogodišnjeg deteta, uz korišćenje video-materijala, koji nas podseća na socrealističku prošlost, u kojoj smo svi bili, po zadatku, srećni, kao i na univerzalne zločine, koji su ušli u genetski kod ovog naroda, pa je zao, gramziv, potkupljiv, kriminogen, manipulativan i, prosto rečeno, “pokvaren” do bola (!)

Radnik, kriminalac, političar i zločinac su karakteristične sudbine koje nose ovu sumornu priču. Petar Mihajlović, sklon društveno osvešćenom, postmodernom žanru (“Radnička hronika”), i dramski kolaž “Dvesta” konstruiše na isti način, mapirajući bolna čvorišta kontroverznog srpskog društva, kroz prizmu nekadašnje prestonice Srbije, danas grada na “niskim granama”. Tumačeći ovu rasutu strukturu, Jovica Pavić nije pribegao dramskoj konkretizaciji materijala, koja bi ga sažela i učinila čitljivim u emotivnom smislu. Umesto toga, stavljajući ionako uopštene tipove pod masku, reditelj je anulirao svaku šansu da hrabro, otvoreno progovori o realnim problemima propadanja našeg društva. Nažalost, iako je pokazao veliko umeće u postavljanju na scenu ogromne predstave, Pavić je pribegao proširivanju smisla, na poruke prilično neprimerene proslavi značajnog istorijskog jubileja: vulgarizaciji, aktuelizaciji, banalnom prikazivanju bedne svakodnevice, u kojoj se trguje svačim što ima tržišnu vrednost. Pojedini likovi (Isidora Rajković, kao kćer i Nenad Vulević, sin) bili su kao istrgnuti iz televizijskih rijaliti programa! Ostali, veliki ansambl Knjaževsko-srpskog teatra, časno se, i sa velikim žarom nosio sa teškim zadacima, koje su pred njih stavili ambiciozni pisac i reditelj.

Iako u predstavi “Dvesta” ima i duhovitih, efektnih rešenja (odličan scenski pokret i koreografija Nele Antonović), autentičnog govora ovog kraja Srbije (lektor Andrijana Videnović), njeno preterano trajanje, efekat “već viđenog”, kako u dramskom, tako i u scenskom smislu (neznačna scenografija Borisa Maksimovića), nasilna teatralizacija (bele maske i prašnjave frizure)... učinili su ovaj značajan pozorišni događaj zamornim i iscrpljujućim, sa mnogo viška, koji je trebalo odstraniti.