Moja pobuna u odbranu Gorkog

KOMADA Maksima Gorkog "Na dnu", koji je na našim scenama odavno zaboravljen (poslednji put u Srbiji je, koliko se zna, igran pre 35 godina, a u Beogradu pre više od 50), latio se reditelj Paolo Mađeli, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Premijera je bila sinoć.

Po jednima, reč je o priličnom riziku, jer komad je prevaziđen kao "čista socijala". Drugi, opet, tvrde da je "sve isto, samo se zaodeva u takozvano novo čitanje klasike": Mađeli je, međutim, bio uporan da "Na dnu" ima pravi smisao, pa i današnju vrednost - upravo u prvobitnom naslovu: "Na dnu života".
- Sam Gorki daje taj aspekt. Ključni problem komada je - zašto živimo, neobjašnjivost života... Gorkog su koristili, iskorišćavali, zloupotrebljavali. Ali, kad se izbaci kamenac socijale, ostaju zubi genijalnog pisca. On je, u stvari, jedan od osnivača moderne. Sve je to počelo u Rusiji, sa Turgenjevim, sa Gogoljem i tom plejadom koja se završava negde između 1917. i 1920. godine, do Majakovskog. Fascinantno! Možemo reći da postoji još jedan pre njih, jedan od glavnih osnivača moderne - Georg Bihner. Svestan sam da modernu nisu osnovali ni Francuzi, ni Italijani, ni Španci, nego Nemci i Rusi. Naravno, bilo je tu i izolovanih slučajeva, u Rumuniji, recimo... Treba se setiti i debate 1947 - 48, između Sartra i mladog Kamija. Sartr je tvrdio da je Gorki pre svega socijalni pisac, a Kami je odgovarao da to uopšte nije tačno, da je egzistencijalni. U to se, uostalom, možemo uveriti i čitanjem "Na letovanju"; "Malograđana", Dece sunca".

Znači li to da je socrealizam, zapravo, instrumentalizovao Gorkog?
- Naravno da je posle toga pisao i socrealističke stvari! Socrealizam je iskoristio sve. Nemojte zaboraviti da je i Maljevič, koji za vreme revolucije slika beli krst na belom platnu, što je maksimum apstrakcije tog doba, posle nateran da slika za revoluciju... Kao što je ostalo nejasno kako je Gorki umro, jer hteo je da ode u Sibir i sam vidi zašto je Staljin tvrdio da nema političkih zatvorenika. Posle tog putovanja, objavljeno je da je umro! Sve će se otkriti, pre ili kasnije.

Živite između Nemačke, Italije, Hrvatske, režirate po Evropi... Kako, i sam kao levičar, vidite sve češće obraćanje savremenih reditelja skoro zaboravljenim, "levim" temama (Ronkoni je režirao "Ćutanje komuniste", Gebels "Komunistički manifest"...)?
- Kad levica u Evropi nema više hrabrosti da revidira svoje stavove i predloži nešto novo, u teatru se oseća potreba za buntom. Neću reći da je i "Na dnu" buntovna predstava, ali, svakako se buni protiv toga što je Gorki izbačen iz svih lektira i u Srbiji i u Hrvatskoj, odavno iz lektira na Zapadu. Bar samim tim činom se borimo protiv jedne vrste ćutanja: mlade generacije jedva da znaju ko je Gorki, kao što se, zato što je bio levičar, zaboravlja da je Gerhard Hauptman jedan od najvećih pisaca!

Ni njega nema na repertoarima.
Poskidali su ga... Zato ga ja sada rado vraćam, režiraću u Drezdenu njegov prvi komad, "Pre praskozorja"... Zaista, leve tendencije se vide kod više reditelja u Evropi. Martaler se, recimo, ponovo okreće Brehtu. Mislim da je to super, došlo je vreme za razmišljanje o globalizaciji i kapitalu koji slobodno divlja. Ne bunimo li se protiv toga što svi postajemo mušterije jedne loše banke, izgubićemo identitet.

UTISCI IZ BEOGRADA
POSLE skoro tri godine, ponovo duže vreme boravite u zemlji, u kojoj ste nekad živeli. Da li vidite neku promenu?
- Ovog puta nemam neko bitno novo saznanje, jer nisam išao u unutrašnjost, osim jednom u Lazarevac... Čini mi se da je Beograd u ekonomskom, materijalnom smislu bogatiji, a u duhovnom, bogami, nisam siguran. Čak mi se čini da je suprotno, da gradom kruži jedna kolektivna depresija. Naravno, to su moje impresije. Beograd je izgubio mnogo pametnih ljudi, među njima je bilo i mojih prijatelja. Na premijeru je došlo nekoliko njih, rođenih Beograđana, koji više ne žive ovde, nego u Njujorku i slučajno su baš sada tu... Srednja klasa u ovom gradu uništena je dolaskom brojnih ljudi sa strane, koji nisu adaptabilni. Ali to se događa i drugde... Zagrebačka fizionomija se isto izmenila u tom smislu. Srednja klasa je, zapravo, uništena za vreme Miloševića i Tuđmana...

REŽIJE
NA dnu" je četvrti komad Gorkog koji Mađeli režira. Pre 14 godina, u Liježu, postavio je "Decu sunca". U Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici je, 2001. godine, sa glumcima iz cele bivše Jugoslavije, režirao "Malograđane", a "Na letovanju" je radio 2004. godine, u Ćulijevom Teatru na Ruru, u Minhenu.