FELJTON - PUCANJE ŠAVOVA POKORNOSTI VOĐI: O greškama ne sudi istorija, već lokalni moćnici!

Mirko Stamenković

16. 10. 2021. u 18:00

NEMA tu velike mudrosti: kad navikneš čitaoca da mu sve ponudiš u „kratkoj formi“, ogroman je rizik da bilo šta zauzme nekoliko strana.

ФЕЉТОН - ПУЦАЊЕ ШАВОВА ПОКОРНОСТИ ВОЂИ: О грешкама не суди историја, већ локални моћници!

SVEDOČANSTVO Grupni porteret s Titom i Kardeljem : Mirko Stamenković stoji iznad Kardelja, Foto arhiva "Novosti"

A pravilo je bilo - Broza objaviti u celini, Kardelja nešto manje, a ostale već možeš da kratiš i tako da nekad ostane tek pasus-dva.

Retko kada sam strahovao od reakcije onih koje smo kratili baš mnogo. Najviše smo sa strepnjom očekivali dan kada će se lično javiti Edvard Kardelj i pitati nas šta mi to radimo jer njegovih 20 strana svedemo na jednu ili dve kucane stranice!

I upravo se to dogodilo, u Domu omladine u Beogradu, uoči Dana mladosti 1966. godine.

Organizator nam je tada dao šansu da učinimo nešto neobično. Dogovorili smo se da štampamo "Novosti" na samo četiri strane sa fotografijama Josipa Broza snimljenim upravo prilikom njegovog dolaska u Dom omladine.

ZAIGRALI smo na kartu - fotografija. Za nešto više od pola sata od dolaska u zdanje u Ulici Moše Pijade, kako se tada zvala, kurir je doneo gomilu novina. Bilo je dogovoreno da 20 primeraka, koji će biti podeljeni za stolom gde je sedeo Broz, predamo službi bezbednosti. Ušli smo u jednu sobu, a bezbednjak je stetoskopom prošao po svim listovima tih 20 primeraka, i kasnije nas je pratio sa jednim iz obezbeđenja do stola gde je sedeo Broz. Iznenađenje je uspelo. Bio je to pun pogodak - tek što su seli, a listaju novine i na fotografijama vide sebe kako ulaze i smeštaju se.

Ni sami nismo verovali da će nam to poći za rukom. Zadovoljni što je sve prošlo po planu, i što smo uradili nešto čega se drugi listovi nisu setili, Dušan Đurić i ja smo opušteno sedeli za svojim stolom.

UZMICANJE PRED OPASNOSTIMA

 GOVOREĆI  jednom prilikom urednicima omladinskih časopisa Ivo Andrić je rekao: „Čitalac je oštrouman, pronicljiv čovek, iskusniji možda od pisca i bogatiji znanjem, sa boljim ukusom, strožom merom. To je strog sudija, ali i dragocen saradnik.“ Trudili smo se da se toga pridržavamo. I to je dalo rezultate, i pored povremenih kriza, koje su uvek morale da se prevaziđu nečim novim u uređivačkom konceptu. Deo problema „političke kritike na greške ili nedoraslosti društva vremenu i stepenu razvoja, u ekonomskom i demokratskom razvoju društva“ “Novosti“ su rešavale na razne načine. I logično - neretko uzmicale pred „silom“ i opasnostima.

U JEDNOM trenutku nekako smo osetili da su se Kardelj i Stevan Doronjski uputili baš prema nama. Samo nam je to trebalo! U glavi mi je bila jedna jedina misao - Kardelj nam neće ništa lepo reći, bez sumnje će da nas ukori, ako ne bude i stroži, mora da je više nego ljut što njegove referate prosto „kasapimo“!

Dogodilo se sasvim suprotno. Doronjski je rekao: „Hoće Bevc da upozna one koji njegovih 20 strana referata svedu na 60 redova.“

Tajac!

Kardelj nije bio poznat samo po dugim referatima već i kao čovek koji, kada je već pročitao referat, ponovo sedne za sto i unosi ispravke. A sada je prišao da bi nam rekao nešto što trajno dokazuje da smo sa „drugom stranom“ imali pun pogodak. Kazao je:

„Otkad me vi objavljujete maltene u naznakama, prilaze mi i kolege iz najviših foruma i stavljaju mi primedbe. Znači, čitaju.“

U TOM  trenutku ja sam prosto zanemeo, ali ne zbog Kardeljevih reči, već što mi je sinulo da sam zaboravio da predsednika Broza zamolim da nam se potpiše na jednom primerku „vanrednog izdanja“, radi naše arhive. Mora biti da sam glasno rekao kakvu sam grešku napravio, jer Kardelj je kazao: „Haj’te sa mnom, daću mu moj primerak“, i odveo nas do Broza.

Predsednik se, sećam se, samo nasmejao i rekao: „Dajte mi druge novine, svoje sam spakovao.“ Kardelj mu je pružio svoj primerak. Mašio sam se za džep da Brozu dam olovku.

Nisam ni primetio da je iko stajao iza nas, no nisam rukom ni stigao do unutrašnjeg džepa, a „bezbednjak“ me je tako stegao za lakat da sam verovatno tiho jauknuo. Broz je, ne dižući glavu, samo promrmljao:

„Ne brini, neko uvek ima olovku za mene.“

I gle čuda: povodom 65 godina izlaska „Novosti“  danima su izlazile stranice sećanja na mnoge prijatne  i neprijatne stvari koje su nam se događale za tolike godine borbe da se održimo na tržištu. Naravno, u jednom od tih „slavljeničkih brojeva“ pojavila se i priča o podvigu da smo Brozu uručili štampane novine koje su u tren oka ovekovečile njegov dolazak u Dom omladine. Uz jednu kapitalnu grešku: neko se drznuo da zasluge pripiše sebi i da ispriča ne samo kako je on sve to smislio već i da je lično uručio tek odštampane novine.

ŠEZDESETIH  i sedamdesetih godina prošlog veka „Novosti“  su imale sreću što je Srbija upravo u tom razdoblju imala Marka Nikezića na čelu Saveza komunista. I zato, u ovom delu „Zapisa o Večernjim novostima“  svedočim pre svega o ljudima i događajima koji su uticali da list stekne poziciju na tržištu.

Upravo tako: premda smo katkad zaboravljali na njih, dopisnici su odista za nas bili blago neprocenjive vrednosti.

U „zlatno doba“ „Novosti“  mrežu dopisnika činilo je njih pet stotina! Oni su izvor informacija, na udaru kritike, ali i onog što je dobro u listu.

Ali, u svakom, baš svakom režimu, oni su i najbolji indikator s koje strane i zašto duva vetar „slobode“ ili „oluja“ koja ruši sve! Jer, prinuđeni su da svakog dana imaju „bliski susret“ sa lokalnim ljudima u čijim rukama je ona neposredna vlast. NJihov put nije posut cvećem. Još manje su sami bezgrešni. Nažalost, o greškama ne sudi istorija, već lokalni moćnici!

IMAO sam priliku da dopisnike dobro upoznam, da steknem uverenje da je njihov doprinos ugledu i tiražu nezamenljiv.

Uz to, jedan od prvih zadataka koji sam dobio od glavnog urednika Slobodana Glumca kada sam prešao iz "Borbe" u "Novosti" bio je da kod Cvijetina Mijatovića, koji je zamenio ratnu legendu Đuru Pucara na čelu CK SK Bosne i Hercegovine, po svaku cenu spasem dopisnika iz Tuzle Nikolu Smiljića, kojeg je proganjao „lokalni paša“ - Pašaga Mandžić.

Objavljen je jedan tekst, koji je imao dobar naslov - „Paša i agi soli pamet“. A zašto? Kakva luda vremena! Nikola Smiljić je objavio da Pašaga Mandžić u državnom stanu o državnom trošku renovira ne jedno, već dva kupatila!

SA CVIJETINOM Mijatovićem sam se sastao u njegovom kabinetu, a bio je tu i jedan član Izvršnog ko- miteta CK BiH. Mijatović nam je bez ikakavog objašnjenja naložio da rešimo „taj problem“ i - otišao. Toliko je imao vremena. Ostali smo nas dvojica. Onda sam članu Izvršnog biroa CK SK BiH izneo argumente zašto je loše da se dopisnik protera, ali on je samo ponavljao ono što mu je šef ostavio u amanet: „Kada ćemo Smiljića da preselimo iz Tuzle?“ Nisam odustajao od svoje tvrdnje: „A zar možemo da sakrijemo od javnosti da je čovek proteran u socijalističkoj Jugoslaviji zbog kupatila funkcionera? Pa cela Tuzla će to znati i širiti priču od usta do usta!“

Ali što bi se vlast zbog toga uzrujavala... Nisam spasao Smiljića.

Kada sam Slobodanu Glumcu preneo kako sam dočekan, procenio je da je pametnije da Smiljića preselimo u Banjaluku, i on je tamo ostao tri meseca.

I pogrešili smo. Kao i uvek - gde god smo popustili, kasnije smo se kajali. Tuzla je, recimo, proterivanje dopisnika shvatila kao našu slabost i nikad Smiljiću nije oprostila.

Kada se Smiljić posle tri meseca vratio, sudija za prekršaje ga je tri puta između 1971. i 1975. godine osuđivao zbog saobraćajnih prekršaja. Dva puta je oslobođen, a treći put, kada uopšte nije ni vozio kola, odležao je 10 dana u zatvoru. Slično se događalo i sa drugima.

SUTRA: DOPISNIK IZ MITROVICE BRŽI OD UDBE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)