ČUDA ŽIVE U NAMA: Andrea Ivanović Jakšić o delima izloženim u beogradskoj i kragujevačkoj "Rimi"

M. KRALJ

22. 10. 2020. u 10:50

ЧУДА ЖИВЕ У НАМА: Андреа Ивановић Јакшић о делима изложеним у београдској и крагујевачкој Рими

Foto Z. Petrović

PRVI put galerija "Rima" prošle nedelje je, dva svoja prostora, u Beogradu i Kragujevcu, ispunila delima jednog stvaraoca.

Tu čast ukazali su slikarki Andrei Ivanović Jakšić, njenim "uzburkanim" velikim formatima filozofsko-poetskih naziva ("Volim svoju sudbinu. Dišem", "Filozofiranje čekićem", "Čovek je lavirint", "Noć na zemlji-Bestemljeno tlo - Preobražaj stvarnosti"...), od kojih su neki, u sklopu svog nastupa, predstavljeni nedavno i na međunarodnom sajmu umetnosti u Beču.

- Pokušavam da stvaralaštvo iz mene teče najprirodnije moguće - objašnjava, za "Novosti", umetnica čiji su radovi od papira, kartona i pamuka u stalnom preobražaju, još u samom procesu rada. - Na klasično platno, nategnuto na blind ram, nanosim ručno rađenu papirnu masu, nastalu potapanjem kartona u vodu, da se raspada, topi... Onda ga preobražavam, stavljam na platno, gde se dugim sušenjem izvlači vlaga. Ta masa se potom ponovo zagrevanjem preobražava u nešto drugo. Uz vodu, koristim i druge prirodne elemente, kao što je vatra.

"Čovek je lavirint", Foto privatna arhiva

Sam dugotrajan proces nastanka radova u suprotnosti je sa "instant rešenjima" vremena u kome živimo:

- Pokušala sam da iz mene izađe nešto što je iskonski. Da to bude kao iz dubine vulkana.

Ili, nešto iskopano iz zemlje, što je tu ležalo hiljadama godina.

I misao na koju se naslanja njeno stvaralštvo, starija je od dva milenijuma, seže do antičke grčke filozofije, tačnije Heraklita:

- Razmišljajući o njegovoj filozofiji i samo vreme, kao kategorija, postaje nam nedefinisano i ne možemo ga uhvatiti - dodaje slikarka.

- Baš kao što je govorio da se dva puta ne može ući u isti tok reke, i da je sve u promeni, tako mi se čini i da se sve oko nas, pa i vreme, komeša, spaja, talasa, ulazi jedno u drugo... Svi smo jedno.

BOJE VATRE I DRVETA

Na radovima ove autorke prisutna je kako kaže jedina boja - prirodna:

- Nema hemije, u klasičnom smislu. Dominiraju boja vatre i prirodnog drveta. To je zato što su slike unutrašnje, organske. One su trodimenzionalne. Više su slika-objekat.

Iako je čitav svet u stalnoj promeni, ljudski problemi ostali su isti, još iz doba Heraklita, nastavlja sagovornica:

- I dalje smo ljudi. Čovek je čovek, bez obzira koliko sada ima i društvenih mreža i novih modela telefona. Jeste se otuđio od samog sebe, ali i dalje je isti, sa svim svojim nagonima, porocima, lepotama, kontrastima, svetlošću i tamom.

A potpuno tamno je i delo nazvano "Memorija". Umetnica koja nam otkriva kako joj je učešće na Viennacontemporary dalo novo nadahnuće i mogućnost da se sameri sa savremenim stvaralaštvom u Evropi, to objašnjava:

- Svi mi imamo svoja sećanja, neke svoje ožiljke i čuda koja su u nama. Crna boja sugeriše da je to nešto unutrašnje. Kod mene je dominantno to što sve tamno iznutra izlazi napolje - na svetlost. Sve je u kontrastima, borbi suprotnosti: tama-svetlo, crno-belo. Život ne bi postojao da nema smrti, kao što smrti ne bi bilo bez života. Kako bismo znali da je nešto dobro, ako ne postoji loše. I obrnuto.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)