POSTOJI u Gornjem Milanovcu mnogo (pre)bogatih ljudi tvrda srca, kad je sugrađanima ugroženim od teških bolesti, nemaštine, nemogućnosti školovanja talentovane dece, gubitka doma usled poplava ili požara zaista potrebna pomoć imućnih a nesebičnih osoba. Nasuprot njima, Stanoje Markeljić (73), "mali" čovek prosečnog imovnog stanja, ima baš veliko srce. Jedan je od retkih dobrotvora koji decenijama Kolu srpskih sestara i Crvenom krstu redovno darivaju poveće novčane iznose, iako i sami često trpe oskudicu. Čini to iako su njegov sin Ivan i snaha Milica nezaposleni, a on im pomaže...

Markeljićeve dobrotvorne donacije vredne su na hiljade evra, ako ih preračunamo u tu valutu. Za sve njih ima zakonite priznanice humanitarnih organizacija. Pokazuje nam ih samo kao dokaz zbog moguće neverice, nikako zbog samohvale. Jedva pristaje i da ovaj kratak razgovor s njim objavimo. Uz novčana davanja za ugrožene, poznat je i po fizičkom, teškom, a čestom radu za njih, uprkos bolesti i poodmaklim penzionerskim godinama.

- U četvrtom razredu srednje Ekonomske škole prvi put sam dao krv. To je odredilo moj kasniji humanitarni put. Davao sam krv sve do 1995, kad sam se razboleo od srčane aritmije i još nekih, kako kažu lekari, lakših bolesti. Za dve godine vojnog roka u bivšoj JNA, u mornarici, zbog davanja krvi bio sam čak 105 dana na nagradnim odsustvima. Neko će reći da su mi samo ta odsustva bila motiv. Nisu, verujte, jer u protivnom ne bih nastavio da dajem krv svih tih godina posle služenja vojske - objašnjava Stanoje.

Na "zborniku" priznanica koje listamo stoje iznosi od po nekoliko hiljada do nekoliko desetaka hiljada dinara. Datumi na njima su uzastopni.

- Kolu srpskih sestara prepuštam da samo odredi kome će dati taj novac. Crvenom krstu novac dajem isključivo Fondu za bolesnu decu - kaže ovaj nesebični humani čovek.

KUĆA

- NAKON progona Srba iz Krajine, porodici sa Banije ponudio sam svoju očinsku kuću u selu Šarani, koju sam svojevremeno gradio. Uštedeo sam novac da toj porodici kupim i poklonim dve krave. Međutim, ona se predomislila i otišla da živi u Vojvodinu. A tada niko ni slutio nije da će upravo ta kuća 2013. biti eksproprisana pa srušena za trasu auto-puta Beograd - južni Jadran. Da se ta porodica uselila u nju, poklonio bih joj deo novca od eksproprijacije, da nađe drugi dom - setno priča Stanoje.