Vukovarac Predrag Mišić – Peđa je imao je 24 godine kada je počeo rat u Hrvatskoj. Roditelji su mu bili Srbi koji su doselili u Vukovar početkom 60-ih, a ima još dva brata.

Rođen je u Vukovaru, a detinjstvo, tokom školskih raspusta, provodio je kod rodbine u Srbiji. Uprkos tome, njegova svest o nacionalnoj pripadnosti tada nije postojala.

Roditelji su ga odgajali u veri u Boga, u poštenju, u saživotu sa ljudima koji ga okružuju, ma koje nacionalnosti bili. Imao je puno prijatelja, i Hrvata i Muslimana i Srba. Kako danas kaže “tada su mi ljudi koji se zovu Ibro ili Haso bili tek ljudi sa čudnim imenima, nisam o njima razmišljao kao o Muslimanima”.



Rano se oženio i dobio dete, pa iz centra preselio na Mitnicu.

"Radio sam tada u veleprodaji pića i, kao i svi, shvatao da raspad Jugoslavije neće biti niti malo miran. Već se krajem 1980-ih osetio rat, ali nekako smo se svi nadali da ipak neće biti krvoprolića. Već posle događaja u Borovu selu situacija se promenila i bilo mi je jasno da moram da se prijavim u odbranu Vukovara. Da, Srbin sam, ali u mojoj glavi nije bilo sumnje koga i šta treba da branim.




Pa tu sam rođen, tu mi je kuća, porodica, prijatelji. Jedno dete sam već imao, drugo bilo na putu. Od aprila sam se aktivirao u obrani i imao položaj na Mitnici. Preko dana sam radio, po noći bio na položaju. Bio sam u rezervnom sastavu ZNG, što je u to vreme bila dobrovoljna jedinica, nismo imali uniforme ni službeno oružje. Imali smo oružje koje smo sami nabavili ili koje ti je neko poklonio, kao meni moj kum", priseća se Peđa svojih prvih dana rata i vatrenih krštenja.


Njemu, kao 24-godišnjaku, sve je bilo kao film. Tek danas, sa odstojanja, shvata koliko je bio mlad i lud. Da sve bude još gore, njegov stariji brat uzeo oružje i otišao na srpsku stranu. Verovatno su pucali jedan na drugoga, a da to ni ne znaju. Od tada, nisu se videli ni čuli 26 godina.

"Avioni su često preletali, par sam ih video da bacaju projektile u Dunav, nisu hteli na grad, a ne sme se vratiti pun. Vidiš pilota u kabini, to su bili momci iz JNA koji nisu hteli da raketiraju grad. Zbog tako nekih stvari, kad vidiš da ne želi da gađaš po gradu, kontaš, ma neće ništa biti. No, svi su pričali kako je Borovo selo tada već bilo puno četnika", priča Mišič.

"Kako ja do tada nikada nisam video nešto što se zove četnik, seo sam u auto i krenuo za Borovo selo. Na prvoj velikoj krivini, barikada na pola puta, u desnoj strani rov, a njih 3-4 izlaze zarasli, sa bradama do stomaka, nekakvim čudnim kapama, ono, užasni.


Na položaju na Mitnici bio je od prvog do zadnjeg dana. Čvrsto su ga držali, zapravo više ostavljali takav utisak. "JNA vojska je sama sebi stvorila famu da u Vukovaru ima ko zna koliko ljudi i naoružanja. Nisu znali. Da su krenuli na nas prvih dana, pregazili bi nas", kaže Peđa kojemu su naredni dani, nedelje i meseci bili neverovatni.

Grad u okruženju, hrane sve manje, gladan si, struju ni ne pamte kad je nestala, nema vode, nema kupanja. Tek kasnije je saznao da je u počecima rata, zbog toga što je Srbin, a nosi oružje, dugo bio pod prismotrom, što KOS-a, što hrvatskih službi, ali to mu je danas razumljivo.


Nakon 9 meseci robijanja, 14.8. 1992. godine je razmenjen u Nemetinu. Tada je prvi puta video svoje drugo dete, rođeno u Slavonskom Brodu, i svoju suprugu i prvo dete koje je poslao iz Vukovara s početkom granatiranja.

Brata nije vidio više nikada, a majku, koja je otišla kod sestara u Beograd, video je jednom, godinama kasnije u Mađarskoj. Sada je već dugo nije video jer je teško bolesna. Ne sme kod nje u Beograd jer je na popisima Srbije.


"Ma tamo uopšte ne želim da idem. Sve ono što su mi učinili toliko mi je urezano u svest da ja nemam tamo šta da tražim. Odrastao sam u Surčinu, na aerodromu, jer tamo imam bratića i sestričnu sa kojima sam provodio leta i srećne dane detinjstva, ali su mi sve te lepe uspomene uništili i nemam nikakvu želju tamo da odem ikada", priča Peđa.

OSUĐEN ZBOG RAZBIJANjA DVOJEZIČNE PLOČE U VUKOVARU

Peđa je nedavno osuđen jer je sa još 40 vukovarskih branitelja razbio dvojezičnu ploču postavljenu u Vukovaru još 2014.godine.

- Sa sigurnošću tvrdim da u Vukovaru živi većina lojalnih Srba, kojima sva ova natezanja oko ćirilice i uvećanih prava uopše ne trebaju jer ne žele da njihovu decu čine drugačijim, a još manje da ih svrstavaju među ekstremiste - rekao je Peđa.