Plaše se suše više od korone: Kod seljaka sve redovno u vanrednom stanju, ali gledaju u nebo

KOD seljaka, ovih dana, sve redovno u vanrednom stanju. Osim jednog. Umesto što jednako gledaju u nebo, da li im donosi sunce, kišu, daleko bilo grad - počeli su, vanredno priterani, da gledaju i u sat, kad počinje i završava se policijski čas.

Bračni drugovi Perica (65) i Zorica Jovanović (63) iz sela Lipe kraj Smedereva, u pet izjutra bude se i redovno i vanredno. Ni sat im ne treba. Ko navijeni na isto vreme decenijama. Ne zato što vole, već što moraju. Krave čekaju domaćina da ih izmuze, živina da se nahrani...

- U pet ustajemo vazda. E, što se sad potrefilo da se tad završava policijski čas, a nama dan počinje, nije do nas. Rano rani i nikad se ne kaj - to ti je moja deviza - kaže Perica Jovanović.

Nisu ih mnogo omele mere države. Kakvo god da je stanje, mir ili rat, njima se isto hvata.

- Mi, seljaci, s kokoškama ležemo, s petlovima ustajemo. Tako je uvek. Krave, živina, živo čeljade, mora da se nahrani - kaže Zorica.

Ni njihov komšija Stanoje nije imao drugo da kaže.

- Stoka ne zna za vanredno stanje i policijski čas. Moram da spremim jarmu i da je nahranim, mogu i sekire da padaju - kaže Stanoje Stokić (75) usput ne zaboravljajući da napomene da se pridržava mera Vlade.

Iako poštuju državu, sa zdravom logikom imaju dilemu - što ne smeju u njive.

- Šta će meni korona kad sam traktorišem na njivi? Ili mojoj ženi kad plevi luk? Nisam glup, a evo nisam ni pametan - dobacuje u prolazu jedan Lipljanin.

Saglasna je i Zorka Ilić od 76 leta, dok u bašti okopava paradajz uz podršku praunuka Ilije.

- Kako svi, tako i mi. Jes' malo teže, ali smo navikli, kroz osmeh dobacuje.

Njima je isto, vanredno ili redovno stanje. Prodavnica ne mora da radi. Da se jede, ima uvek, kažu. Mada, da se proda, zbog korone, teško.

- Osetilo se za Ukrs, baš. I sad za 1. maj. Nema kome da se proda. Ali, preživećemo. Šta sve srpski seljak nije preživeo. Evo, pitajte moju majku. Ima 96 godina, premazana svim farbama - upućuje nas Perica Jovanović.

Za mnoge je ovih dana karantin bila njiva. Većina domaćina u Lipama, onih u poznim godinama, baš kao i u ostalim našim selima, ne nalaze se niti snalaze u digitalnom svetu. Internet je njima, uglavnom, nepoznat i nebitan pojam. Kad im objašnjavaju da poštom, ali elektronskom, moraju da traže dozvolu da poteraju traktore u setvu, samo odmahnu rukom a često i opsuju.

I glava kuće Jovanovića odmahuje glavom na priču da je potrebno da se pošalje mejl Ministarstvu poljoprivrede sa zahtevom za odobrenje kretanja.

Stanoje Stokić

- Kakv mejl? I da imam komjuter, a nemam, ne bih znao da to uradim. Deca znaju, ali imaju preča posla. Ako ostanemo koji minut duže, neće sigurno da nas "apse, ma kakvi... Ove godine, ko da smo znali, malo smo ranije ugrabili, posejali kukuruz. Tako lepo niko, začudio bi se svako. Eto, i tu važi ona moja - rano rani nikad se ne kaj - kaže Perica Jovanović.

A osim u sat, zbog policijskog časa, sve češće poljoprivrednik opet gleda u ono od čega mu život zavisi - u nebo. Kad bi mogli kišu da izmole, kapu da nakrive.

- Sa svime se seljak izborio. Samo još sa sušom da izađe na kraj, i biće kako treba. Više od korone, sada ih plaši suša. Kiša dobra da padne, to im je sada najvažnije - kaže Boban Marković iz Poljoprivredne savetodavne stručne službe Smederevo.