Po želji Andrića završio sam Večiti kalendar

UĐITE slobodno, kod mene ništa nije skriveno, odmorite se od dugog puta, okrepite dobrom rakijicom. Kao što vidite, tu sam u ovoj lepoti, na 1.400 metara visine, gde godišnje provedem 45 dana, prikupim snagu i mesecima budem u radnoj kondiciji. Došli ste u pravi čas, jer sam stavio tačku na jedan novi književni poduhvat, "Večiti kalendar maternjeg jezika", kojim sam ispunio i ispoštovao želju Ive Andrića. On je to nameravao da učini, ali ga je smrt preduhitrila. Dve godine ranije poslao nam je poruku da se vratimo rečima, svom jeziku, da čuvamo i držimo svoju reč, kao svoj jezik. I evo, sada imamo ispunjenu želju i taj "Večiti kalendar", koji predstavlja njegove susrete sa rečima u 327 zapisa. Kroz "Znakove pored puta", i njegove sveske u kojima su bile beleške, pokupio sam sve ono što on o rečima piše.

PROČITAJTE JOŠ: Vuksanović: Naša ćirilica za Brisel nije evropska vrednost

Ovako nas dočekuje Miro Vuksanović, književnik i akademik, iz Krnje Jele kod Šavnika, predsednik Zadužbine "Ivo Andrić", direktor i glavni urednik izdavačkog centra Matice srpske u Novom Sadu, čelnik biblioteke SANU koja postoji 178 godina, ima milion i po knjiga, tvorac "Semolj trilogije".

PROČITAJTE JOŠ: Vuksanović predsednik UO Andrićeve zadužbine

UTEKAO je naš domaćin od gradske vreve i vrućeg asfalta, novosadskog i beogradskog, popeo se među svoje gore koje odišu mirisom bukovog drveta, cveća, odzvanjaju cvrkutom ptica, blejanjem ovaca, lavežom pasa. Tu, u zaseoku Podine, radno se odmara potomak Jovana Vuksanova Rakočevića (od njega Vuksanovići). Kaže Miro da je njegovo bratstvo iz Donje Morače starinom, i onda kada je vojvoda Mina Radović ubio Hasan-bega zajedno sa Jovanom, zaverenikom, oni su se iselili u Gornju Moraču, koja je bila stecište uskoka. Za Jovana veli da je pred rat doktorirao na temi o Njegošu, pa otišao u Ljubljanu i tamo preveo dela Prešerna.

- Stari bečki lekari su govorili da bi svaki čovek trebalo da ode barem nedelju dana onde gde je rođen, tamo gde je progovorio, gde je prve slike svesno primio, gde je došao sebi, jer je to lekovito. A meni je potreban mir, potrebni su mi mi vazduh, voda, zdravlje, kako bih nastavio da radim na projektu Matice srpske "Deset vekova srpske književnosti", čiji pokrovitelj su i "Večernje novosti" - priča nam Vuksanović.

Kaže, da bi sve to radio tamo, mora da se ovde osveži.

- A da bi na miru svoje stvari finalizovao, moraš da doneseš nešto što je sazrelo u tebi pa da ga onda ovde oblikuješ, spajanjem savremenog i tradicionalnog, ili onog "Odakle si?" i "Gde si otišao?". Pred spavanje pišem mozaičke knjige. Nekako, kada pročitam dva-tri "Znaka pored puta", kao da popijem čašicu lekovitog pića i odem u san sa nekim redom koji je uspostavljen u Andrićevim rečenicama. Ako odeš sa svađom u krevet, tada ne možeš da zaspiš. I onda, kada hoćeš da budeš kao naš pisac, moraš da biraš da čitaš ono što je najbolje - objašnjava Vuksanović.

KRNjA Jela pripada Uskocima, ali je zapravo moračko selo. Posle Drugog svetskog rata, do formiranja srezova 1957. godine, pripadala je Gornjoj Morači, i zbog slivnog terena i položaja koji zauzima pripojena je Uskocima.

Vuksanović dalje objašnjava da kada se uđe u morački manastir, sa desne strane oltara je knjižarnik, vrlo lepa reč, za ostavljanje jevanđelja, knjiga.

- I to je Simona Vuksanović 1905. darovala manastiru, i može biti da je to uticalo na mene da se ceo svoj život posvetim knjigama, ne samo kao pisac, nego i kao direktor biblioteke. Tako da je to nekako sudbinski vezano za tradiciju, i ne samo junačku i epsku, nego i prosvetiteljsku, duhovnu vertikalu. Spajajući te stvari, i ja nastajem kao pisac - ističe naš akademik.

DOTAKLI smo se i Srba i njihovog mesta danas.

- Srbi su živeli u više država, ali nikada nisu bili tako duhovno i svesno razdvojeni kao danas. Ne želim da u Crnoj Gori govorim protiv Crne Gore, ni protiv Crnogoraca, ni protiv crnogorskog naroda, jer mandatne vrednosti nisu vrednosti Crnogoraca i njihove tradicije. Naša je dužnost da poštujemo sve što je zadato, ali istovremeno da se borimo za ono što mislimo da je pravedno, za svoja prava, interese, pre svega za svoj duhovni život - naglašava Vuksanović.

Dodaje da zna kako je u Crnoj Gori glavni problem to što se dešava nešto nenormalno. Čim čovek nešto normalno kaže, to u nenormalnim okolnostima ispada čudno. A zašto? Zato što nigde nema zemlje u kojoj su roditelji jedna nacionalnost a njihova deca različitih nacionalnosti, kaže naš sagovornik.

- Ne bih da ulazim u porodično-plemenske i dnevnopolitičke odnose. Međutim, šta se tu dogodilo? Dakle, nema nikakvog spora ili nedoumice da razmišljam o sebi drukčije osim kao Srbin. Međutim, nema i ne može niko poreći činjenicu i reći da ja nisam rođen ovde gde mi sedimo. Znači, ja sam rođen u Crnoj Gori. Mi Srbi koji smo stvarali istoriju Crne Gore treba sada da dokazujemo da je to tako - kaže Vuksanović.

Ali, dodaje on, da bi nešto dokazao da je tako i da bi uspeo u tome, moraš da imaš prostor, pre svega medijski, kako bi mogao to javno da saopštiš:

- Ako si zatvoren i ako ti neko drugi nudi, kao što se nudi u Crnoj Gori, svoju ideologiju, svoja mišljenja, onda ti budeš ugrožen. A svaki čovek mora imati pravo da dokazuje slobodno svoje uverenje, bez obzira na to da li je u pravu ili nije. Ako se gleda samo sa jedne strane, onaj koji gleda sa lica, videće samo lice, onaj koji gleda sa naličja, videće samo naličje. Bojim se da ljudi koji se danas pitaju, a koji su na vlasti, gledaju naličje.

POLITIKA GURA PISCE

GENERALNO gledano, danas je književnost dole, pisci su bez ugleda i uticaja, a odnos prema književnosti, jeziku, predstavlja stanje ravnodušnosti. Jer, kad pogledate koji su pisci najviše prisutni u javnosti, onda ćete videti da su to oni koji se bave politikom, koji su u strankama, ili koji daju političke izjave - kaže Vuksanović. - Dok se o onom koji se isključivo bavi umetnošću jezika vrlo retko govori, obično kad ode na onaj svet ili dobije neku nagradu. Tiraži knjiga su mali, knjižare su propale. Pa izdržati poduhvat koji sam napravio sa knjigom "Večiti kalendar maternjeg jezika" zaista jeste ludost, ali to ide uz Crnogorce.