Čarls Simić: Ostao sam veseli pesimista

BANE ĐORĐEVIĆ

31. 12. 2012. u 07:06

Pesnik Čarls Simić o budućnosti sveta i književnosti, američkom društvu i srpskim nevoljama. Uveren da svet ide dođavola, ipak ustajem svakog jutra pun energije, čak i radosti

PIŠEM i dalje jer me nijedna pesma koju sam napisao nije potpuno usrećila, priznaje na početku razgovora za „Novosti“ Čarls Simić, jedan od vodećih pesnika engleskog jezika današnjice. Rado se odazvao molbi da za novogodišnji broj našeg lista iznese svoje misli o budućnosti sveta, američkom društvu, stvaralaštvu i književnosti, Srbiji i rodnom Beogradu.

Iz svog doma u malom mestu na istoku Amerike, elektronskom poštom poslao je preko okeana i poklonio našim čitaocima za praznike pesmu iz rukopisa, koju objavljujemo uz razgovor.

Pronicljivi pesnik svakodnevice i mistike privatnosti, ovenčan za svoje delo Pulicerovom nagradom i titulom državnog pesnika SAD, iz Beograda je, kao Dušan, sa porodicom otišao davne 1953, i od tada dolazio samo četiri puta.

- Nadam se novoj poseti Beogradu, u kasno proleće ili u rano leto. Sledeće godine punim 75 godina, ali još predajem i guram se da zaradim koji dolar, tako da mi je svaki dolazak u Evropu komplikovan - kaže nam Čarls Simić.

PESMA ZA ČITAOCE “NOVOSTI“
NA OVOJ ISTOJ ULICI U BEOGRADU
Tvoja majka te je iznosila
Iz ruševina zgrade koje se dime
I spuštala te na ovaj pločnik, Kao lutku zamotanu u paljene krpe,
Gde ti sada stojiš godinama kasnije,
Razgovarajući sa psom-beskućnikom,
Napola skriven iza parkiranih kola,
Njegove oči su pune nade dok se pomera
Napred korak poa korak, spreman na najgore
(preveo Milan Đorđević)

* Čujemo da spremate novu knjigu?

- Veliki izbor mojih pesama od 1962. do 2012. biće objavljen početkom nove godine.

* Kažu da ste pravi gradski pesnik iako ne živite u gradu?

- Tačno. Živim tokom većeg dela godine u malom selu u Nju Hempširu, ali sam od septembra do kraja decembra u Njujorku. Kada sam u jednom mestu, čeznem za drugim, ali nemam želju da promenim okolnosti svog života.

* U tekstu „Zamke sećanja“ poručujete da ne možemo biti sigurni koliko je ono čega se sećamo istinito, a koliko je deo mašte. Da li nam je zato prošlo vreme uvek lepše od sadašnjeg?

- Naravno. Sećam se smešnih stvari koje su ljudi govorili dok smo se krili u podrumu, u Beogradu, tokom savezničkog bombardovanja 1944. godine, a ne straha od zvuka bombi koje padaju. Zapravo, moje sećanje na Svetski rat ulepšano je kao biografija nekog prevaranta koji se kandiduje za političko mesto. Pretpostavljam da to takođe zavisi i od čovekove naravi. Neki ljudi pamte samo loše stvari koje su im se dogodile, drugi, kao i ja, pamte dobra vremena.

* Koje je najsnažnije sećanje na vreme detinjstva i mladosti u Beogradu?

- Jurcanje okolo sa drugom decom u poslednjim mesecima rata. Još mogu da čujem svoju majku kako me doziva, dok noć počinje da se spušta na okupirani grad, ili neke komšije, koje me zaustavljaju na ulici da bi mi rekli kako je majka obećala da će me ubiti kad se vratim kući.

* Prošao je još jedan smak sveta, a vi ste davno napisali knjigu „Svet se ne završava“. Tu je i vaša „Krvava pomorandža“, u kojoj stoji: „Izgleda tako mračno, ta mora da je smak sveta blizu“. Kako danas vidite budućnost sveta, ima li mu pomoći?

- Oduvek sam bio veseli pesimista, uveren u to da svet ide dođavola, ali i onaj koji skoro svakog jutra ustaje pun energije, čak i radosti. Drugim rečima, ja sam kao i većina ljudi koji ništa dobro ne očekuju od budućnosti, ali koji gaje nadu za svoje živote i živote svojih najbližih. Ovde u Sjedinjenim Državama nisam još sreo nekoga ko je optimista u pogledu budućnosti naše zemlje. Jedino se ne slažemo oko toga u kojoj meri će stvari postati loše, i kada.

* Kako strašni udari prirode kao što je uragan Sendi, ili masakr u školi, utiču na američko društvo, na svakodnevni život Amerikanaca?

- Na različite načine. Ovo prvo je prirodna nepogoda, koja pogađa većinu od nas koji živimo na Istočnoj obali Amerike, sa katastrofalnim ili manje katastrofalnim posledicama. Ovo drugo rezultat je naše nacionalne zaluđenosti oružjem i naše gluposti, zbog koje ne uspevamo da sprečimo da ono bude lako dostupno. Još jedna stvar na temu predviđanja budućnosti: svi su svesni da ćemo imati još više ovakvih pokolja, i da će naš izopačeni politički sistem biti nemoćan da uradi bilo šta ozbiljno u vezi sa tim.

* Kakvu sliku o domovini imate, pratite li dnevne vesti iz Srbije?

- Naravno, mada sam poslednjih meseci bio okupiran ovdašnjim predsedničkim izborima. Po mom mišljenju, vaši najgori i naši najgori političari mogli bi da zamene mesta, i ne bi imali ni najmanje problema da se uklope u novi ambijent. Imamo ljude u Kongresu koji me podsećaju na srpske političare. Celog života pratim politiku i postoji jedna izreka u koju čvrsto verujem: Sve je to isto sr..., samo se muve menjaju.

SNAGA POEZIJE

* U čemu leži snaga poezije? Pisali ste o njenoj praktičnoj upotrebi.

- Ta snaga leži u tome što samo u pesmi možete da budete sasvim svoji i da govorite šta zaista osećate i zamišljate, imate u iskustvu i razumete o svom životu, i uz malo spisateljske veštine i sreće, vaše reči mogu ostati za pamćenje. Svako ko ima književne težnje piše da bi bio zapamćen, ali za razliku od ostalih vrsta pisaca, pesnici veruju da će to postići u samo nekoliko stihova.

* Šta mislite o srpskom neodustajanju od ulaska u Evropsku uniju, i pored stalnih ponižavanja i uslova koji stižu sa te adrese?

- Ne mislim da Evropa žudi da primi Srbiju u Uniju. S druge strane, njena ekonomska i politička budućnost ne izgleda sjajno, kao što i vi znate, tako da čak i ako Srbija bude primljena, to neće rešiti sve njene probleme.

* Na leđima nam je i dugotrajni kosovski problem, nepravedni sud u Hagu, nametanje osećaja krivice...

- Sud u Hagu je sam sebe potpuno diskreditovao, ali sam uveren da je veliki deo srpskih političkih vođa potajno bio srećan što se otarasio Miloševića, Karadžića, Mladića i nekih drugih. Voleo bih kada bi neki međunarodni sud pravde mogao da pohapsi neke od monstruma koje smo mi ovde proizveli u poslednjih desetak godina, koji šetaju slobodno.

* Kao i u Americi, i u Srbiji se poezija uporno i sve više piše. Da li pesnici, bolje od drugih umetnika, mogu da se nose sa ovakvom svakodnevicom?

- Da, verujem da to mora biti razlog.

* Da li ljudi, ipak, i dalje misle da su pesme nešto što se piše za desetak minuta, kratka forma koja ne može da se poredi sa glomaznim romanima i njihovom snagom, kao što ste pisali u jednom tekstu?

- Neke od najvećih japanskih haiku pesama govore mi više o našem ljudskom stanju nego mnogi romani. Svako ko misli da je potrebno hiljade strana da bi se reklo nešto znamenito i vredno pamćenja, po meni, jeste budalast.

* Otkrijte nam šta vas je nedavno inspirisalo da napišete pesmu?

- Ne funkcioniše to tako kod mene. Pišem sporo, beskrajno menjam mišljenje o pesmi, potrebni su mi meseci, čak godine, da bih sa njom završio.

* Da li ste čitali nešto od novijih knjiga srpskih pisaca i pesnika, kakav utisak imate o savremenoj srpskoj književnosti?

- Baš sam pročitao zadivljujuću knjigu kratkih zapisa o poeziji Radmile Lazić, pod imenom „Misliti sebe“. Nisam u poslednje vreme čitao mnogo novih knjiga, ali srpska poezija nastavlja da bude jaka.

* Šta biste poželeli Beogradu, Srbiji i čitaocima „Novosti“ za Novu godinu i Božić?

- Srećnu Novu godinu, naravno.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

Danilo

01.01.2013. 12:00

@roki - ''Roki'', ili kako god se zovete - ne pišite gluposti i izmišljotine, molim vas. I evo vam jedan Čarlsov citat, biće vam stvari mnogo jasnije: ''Ja sam pesnik koji piše poeziju kao priču o osamljenom čoveku koji pokušava razumeti svet. Ne volim patriotsku poeziju na bilo kom jeziku. Svi ti takozvani nacionalni pesnici koji uzdižu kolektiv nauštrb pojedinca uopšte me ne zanimaju. Njih vole generali. Vole ih i sveštenici, učitelji i svi oni koji mrze pravu poeziju.''