FELJTON - PROJEKAT EVROPSKE ELITE PODRŽAN OD AMERIKANACA: De Gol je bio najljući protivnik dublje integracije i „superdržave"

Siniša LJepojević

02. 10. 2022. u 18:00

PRVI korak u evropskoj integraciji načinjen je 1951, kada je u Parizu osnovana Evropska zajednica uglja i čelika (European Coal and Steel Community - ECSC), u koju je ušlo šest zemalja: Zapadna Nemačka, Francuska, Italija i tri zemlje Beneluksa, Holandija, Belgija i Luksemburg.

ФЕЉТОН - ПРОЈЕКАТ ЕВРОПСКЕ ЕЛИТЕ ПОДРЖАН ОД АМЕРИКАНАЦА: Де Гол је био најљући противник дубље интеграције  и „супердржаве

Foto "Vikipedija"

Zvanično, to je bila ekonomska asocijacija čiji je cilj privredna obnova Zapadne Evrope. Za Francuze je predstavljala sredstvo kontrolisanja nemačke industrije i ubiranja koristi od njene obnove, a za Nemačku put rehabilitacije i novog evropskog savezništva. Međutim, da nije bilo krize oko Berlina i Istočne Nemačke malo je verovatno da bi i ta zajednica bila formirana. Iako se zvanično predstavljala kao ekonomska asocijacija, ECSC je u stvari imala ustrojstvo prave paradržavne infrastrukture, sa profesionalnim birokratskim aparatom čiji je model šest godina kasnije preuzela Evropska ekonomska zajednica.

Tako su udareni temelji integracije a kasnija serija kriza je, po već isprobanom modelu, samo otvarala nove mogućnosti. Ključne su bile dve krize - francusko-britanski debakl u vojnoj intervenciji u Suecu, u Egiptu, i vojna intervencija Sovjeta u Mađarskoj. Obe su se desile 1956. a već iduće, 1957. godine, u Rimu je šestorka iz „uglja i čelika" formirala Evropsku ekonomsku zajednicu.

FRANCUSKA je za debakl u Suecu optuživala Veliku Britaniju „za izdaju" i na brzinu je promenila svoju dotadašnju stratešku orijentaciju, koja je bila usmerena ka Velikoj Britaniji. Pariz je, tvrdilo se, konačno shvatio da sa Velikom Britanijom nije moguće graditi savezništvo i u traženju novog partnera jedini izbor bila je Zapadna Nemačka. U Bonu je strateška promena Pariza dočekana s dobrodošlicom jer je i Nemačka očajnički tražila strateškog partnera u Evropi. Posle sovjetske intervencije zbog pobune u Mađarskoj, Nemci su shvatili da Amerika nema nameru da bilo koga brani od sovjetske agresije a u Istočnoj Nemačkoj bile su stacionirane sovjetske vojne snage. Svako je, dakle, imao svoje razloge. Kada je 1957. godine formirana EEZ, u Francuskoj se govorilo kako je evropsku integraciju osnovao jedan Arapin, egipatski lider, pukovnik Naser koji je nacionalizovao Suecki kanal, što je dovelo do francusko-britanske vojne intervencije. Govorilo se i da bi svaki zagovornik evropske integracije zato trebalo da u svojoj spavaćoj sobi drži Naserovu bistu.

KREATORI EEZ bili su svesni da takozvani evropski projekat nema dovoljnu podršku u javnosti i da većina ljudi to pitanje uopšte i ne gleda sa neophodnom ozbiljnošću. To za formiranje EEZ nije ni bilo važno jer evropska integracija je bila projekat evropske elite, elitistički klub koja uživa podršku moćnog dela američkog političkog i poslovnog establišmenta. Kao takav, on i nema velike, u stvari skoro nikakve, veze sa običnim ljudima, sa evropskom javnošću. Ali, taj elitistički projekat će, ipak, živeti u ambijentu te javnosti pa je zato bilo neophodno osmisliti objašnjenja koja će delovati ohrabrujuće i protiv kojih niko neće moći da se izjasni. Sam Mone je u svojoj platformi integracije definisao da od javnosti treba prikriti stvarne namere i ciljeve EEZ iza scene raditi na stvarnim ciljevima a javnosti se obraćati samo onda kada stvar već bude gotova, odnosno dovesti javno mnjenje pred svršen čin. Taj princip je kasnije u koridorima moći evropske integracije nazvan „Moneovim metodom".

Prema zvaničnoj verziji, evropska integracija je bila projekat budućnosti, a u interesu mira, ekonomskog prosperiteta, zaposlenosti i perspektive mladih. Stvarni cilj je, međutim, i tada, na samom početku, bio političko ujedinjavanje Zapadne Evrope, stvaranje neke vrste „superdržave" sa jedinstvenom valutom i državnom infrastrukturom.

Te pojedinosti su se krile od javnosti pa su tako zvanična saopštenja EEZ predstavljala veliku obmanu i, konačno, laž. Već tada je uspostavljen princip obmane i plasiranja neistina koji se u vrhovima birokratije u Briselu još uvek primenjuje. Taj princip predstavlja veliku senku nad Evropskim projektom, koja decenijama nagriza ideju integracije i koja je postala deo nerešivih problema Evropske unije, u šta je početna EEZ na kraju prerasla.

POSLE određenih godina izvesne obamrlosti, novi impuls, novu energiju za oživljavanje ideja evropske integracije dala su tri međusobno nepovezana događaja. Prvi je odlazak sa vlasti francuskog lidera De Gola, 1969. godine, koji je bio najljući protivnik dublje integracije i „superdržave", zatim je sledio bankrot američkih javnih finansija, 1971, kada je Amerika ukinula zlatnovalutni standard dolara, i, konačno, prva velika naftna kriza, početkom sedamdesetih godina 20. veka. Dakle, ponovo su krize bile pokretačka energija integracija.

Novi polet za dubljom integracijom Zapadne Evrope crpeo je svoju snagu iz uverenja da u novim, teškim okolnostima u svetu Evropa mora da „zbije svoje redove" i da samo ujedinjena može da se ekonomski i politički odbrani. To je bila još jedna obmana, jer, samo je evropska elita bila stvarno zabrinuta za očuvanje svojih interesa. Pokrenuti su projekti dublje integracije mada nijedan problem krize nije rešen. I, krenulo se u proširenje: 1973. godine primljene su Velika Britanija, Republika Irska i Danska. Tada je ustanovljen princip da se snaga integracije dokazuje u javnosti kroz njeno proširenje.

Jer, proširenje je predstavljeno kao snaga EEZ, kao njena perspektivnost. Taj princip ostao je na snazi da današnjih dana, postajući na kraju jedan od elemenata destrukcije evropske integracije.

DOK SU su tokom godina razrađivani projekti instrumentarija dublje integracije, krize su dolazile jedna za drugom a EEZ je svoje slabosti prikrivala proširivanjem. Tako je 1981. primljena Grčka a 1986. i Španija i Portugalija. Doduše, desio se i jedan gubitak: 1985. godine Grenland je istupio iz EEZ. Paralelno sa stvaranjem utiska moći, iza scene su se odvijale pripreme za sprovođenje stare ideje o formiranju monetarne unije. Tako je 1979. formalno počeo da važi Evropski monetarni sistem ((European Monetary System – EMS) koji je pratilo formiranje sistema valutnih kurseva (Exchange rate mechanism - ERM), baziran na dozvoljenim promenama vrednosti nacionalnih valuta prema nemačkoj marki. Vrlo brzo se pokazalo da taj sistem donosi više problema nego koristi. Na kraju je ERM doživeo propast, ali to nije smetalo da EMS dvadeset godina kasnije, kroz razne faze razvoja, izraste u jedinstvenu valutu - evro. Tih godina, 1986, potpisan je i Jedinstveni evropski akt koji u privrede članica integracije uvodi jedinstvene standarde, čime EEZ i formalno postaje Evropska zajednica (EZ).

BRISELSKA BIROKRATIJA

POSLE formiranja EEZ, entuzijazam političkih elita prema ideji integracije primetno je opao pa godinama ta organizacija nema skoro nikakav značaj u političkom životu Zapadne Evrope, kojim su i dalje dominirale ključne zemlje. Iako je početni elan jenjavao, izgradnja infrastrukture EEZ nije prekidana. Formirane su sve institucije koje i danas čine okosnicu evropske integracije. Tih godina, integracijom je dominirala Francuska, čija je administrativna kultura i uobličila ono što se danas zove briselska birokratija.

SUTRA: UJEDINJENA EVROPA JE NEKA VRSTA UTOPIJE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

KUSTURIČINA KRITIKA SAVREMENOG ČOVEKA: Gleda filmove za odrasle, čeka da mu Bog pošalje najbolju ribu preko Fejsbuka