DRŽAVA BEZ IZVRŠNE I SUDSKE VLASTI: Mihailo Marković o uzrocima koji su jugoslovenski brod gurali u ponor

KAKVA Jugoslavija mora biti da bi u njoj vredelo živeti? To je pitanje koje je sebi postavio filozof, mislilac i opozicioni intelektualac, akademik Mihailo Marković u suton zajedničke države 1988. godine. Ovo pitanje bilo je tada sastavni deo promišljanja i traganja za budućom formom države.

Mihailo Marković

Pred domaću javnost on je ispostavio i druga pitanja:

Kakva Jugoslavija bi pružala povoljan okvir za dalji razvoj svakog našeg naroda, posebno srpskog? Na kojim duhovnim, etničkim vrednostima ona mora počivati, jer je zajednica - koju održavaju samo suprotstavljeni, posebni interesi - zrela za raspadanje.

Marković je ponudio i odgovore, koji će, nažalost, već u sledećih nekoliko godina biti zagubljeni i zaboravljeni u ratnom vihoru raspada Jugoslavije.

"Prva vrednost zajedničke države, po mom mišljenju, trebalo bi da bude puna politička, ekonomska i kulturna ravnopravnost. Neodrživo je da se jednim narodima priznaju atributi državne suverenosti, a drugima ne; da neke manjine uživaju sva politička, ekonomska i kulturna prava, a da druge manjine budu lišene čak i onih prava koja su vekovima uživale u tuđoj državi (Srbi u Hrvatskoj).

NEPRIHVATLjIVO je da u bilo kojem delu Jugoslavije građani budu zaštićeni i favorizovani zato što pripadaju jednoj naciji, a nezaštićeni i progonjeni zato što pripadaju drugoj. Anahrono je i necivilizovano da svaki građanin nema podjednaku težinu u pogledu načina na koji je predstavljen u saveznim ustanovima, tako da stotinu građana jedne republike mogu imati isti broj predstavnika kao hiljadu građana druge republike. Neopravdano je i nepravedno da nerazvijene opštine u jednoj republici (konkretno, u Srbiji) moraju uzimati zajam (i plaćati na njega astronomske kamate), da bi uplatili pomoć za isto tako ili manje nerazvijene opštine u drugoj republici (na primer, u razvijene svrstana republika (opet, Srbija), koja se po svim ekonomskim pokazateljima nalazi ispod prosečnog nivoa razvijenosti Jugoslavije.

Druga etička vrednost, koja bi morala biti ugraćena u temelje Jugoslavije jeste minimum jedinstva u odlučivanju o suštinskim pitanjima zemlje. To pretpostavlja postojanje političke kulture za koju je normalno da izvestan specifikovan minimum opštih potreba i interesa celine ima prioritet nad posebnim egoističkim interesima delova. O tome danas u Jugoslaviji nema ni govora. Proces refeudalizacije bacio je zemlju na predmoderan civilizacijski nivo. Takva, ona ne može preživeti.

Što je još gore, postojeći okvir, uključujući i Ustavom iz 1974. godine predviđen postupak za izmenu Ustava, praktično onemogućuju promene. Upravo smo svedoci odbijanja ustavnog amandmana kojim je trebalo otkloniti sadašnju apsurdnu situaciju, prema kojoj, u slučaju sukoba saveznog i republičkog zakonskog propisa, prednost ima republički.

S NESHVATLjIVOM jarošću i licemerjem, branioci status quo odbacuju svaki korak ka ponovnom, makar i delimičnom uspostavljanju federalizma - kao unitaristički i centralistički. Vrhunac cinizma je kad se, pritom, pozivaju na odluke AVNOJ-a. Međutim, te odluke ne pružaju nikakve osnove za konfederativni sistem kakav danas postoji u Jugoslaviji. Njima se afirmiše federativni princip koji usklađuje autonomiju delova s neophodnim stepenom jedinstvene racionalne regulacije i koordinacije na nivou celine.

U ovom času, Jugoslavija nema efikasne organe, ni zakonodavne, ni izvršne, ni sudske vlasti. Ona nema jedinstvenu politiku razvoja, kao što nema ni program izlaska iz krize koja je potresa već deset godina. Ono što se desilo s dugoročnim programom privredne stabilizacije Jugoslavije, ne može se drugačije okarakterisati nego kao "razaranje uma". Najpre je na svim političkim istancama sproveden ritual jednoglasnog usvajanja ovog plana. Zatim, u praksi on je propadao, jer su pojedine republike stavile veto na suštinske elemente njegove realizacije. Onda je došla "kritička analiza" "Vrhovčeve komisije" koja je otvoreno odbacila osnovne pretpostavke Programa. Ista partija, gotovo istovremeno, prihvatila je i odbacila jedini raspoloživi program kojim su bile predviđene bar neke, iako nedovoljne, reforme. Razume se, kao posledica šizoidnog mišljenja javlja se paraliza delatnosti. I tako, gonjen vetrovima međunarodnih i domaćih mafija, jugoslovenski brod polako se bliži ponoru.

Prema tome, status quo najgora je od svih alternativa. Za Jugoslaviju, značajan korak u dobrom pravcu bio bi kada bi delegati federalnih jedinica u saveznim ustanovama funkcionisali na osnovu opšteg mandata, a ne na osnovu detaljnih uputstava iz republičkih centara, od slučaja do slučaja. Kako stvari sada stoje, njihov zadatak je da se izbore za poseban interes svoje republike, a ne da u dijalogu o različitim posebnim interesima utvrde zajednički interes čitave zemlje. Od tog zadatka oni ne smeju odstupiti, ukoliko im to izričito ne dozvole moćnici iz njihovog republičkog centra, koji, pritom, u dijalogu nisu ni učestvovali, pa otud nisu bili u stanju da se neposredno uvere u snagu argumenata drugih stanovišta. Tvrdoglavo i isključivo insistiranje na vlastitom interesu onemogućuje kompromise i, samim tim, do krajnosti otežava donošenje neophodnih odluka. Tako je radio poljski Sejm još u 17. veku i takav rad doveo je do propasti moćnu poljsku državu toga vremena.

TREĆI princip na kojem mora počivati Jugoslavija jeste demokratija - politička, ekonomska i kulturna - od osnovnih ćelija društva do njegovih vrhova. Zahtev za minimalnim jedinstvom saveznog vrha pretpostavlja da je taj vrh demokratski.

Moglo bi se očekivati, recimo, da se slovenački i hrvatski liberali protive federalizmu i brane konfederalizam zato što u svojim nastojanjima za demokratizciju saveznih ustanova nisu naišli na podršku drugih republika. Paradoks je u tome što upravo ti kvaziliberali i kvazidemokrati, koji su želeli da ih ceo svet prizna kao branioce ljudskih sloboda, u praksi najodlučnije odbijaju demokratske inicijative i institucije na nivou Jugoslavije. Dvojnost njihovih merila je frapantna. Oni pozivaju celu Jugoslaviju da podrži borbu za građanska prava trojice novinara i jednog zastavnika, ali o masovnom kršenju ljudskih prava na Kosovu "nisu dovoljno obavešteni da bi zauzeli stav".

Oni se zalažu za slobodu masovnih, protestnih narodnih skupova u svojoj republici, ali kad se dešava drugde - opasna je, fašistička i maoistička pojava. Oni su protiv nasilja, ali javno hvale primenu brutalnog policijskog terora protiv radnika i studenata u Crnoj Gori. Oni su protiv kulta ličnosti, ali javno traže represivne mere protiv sličnih kritičara u drugoj republici. Zahtevaju "pravnu državu", ali ne prihvataju odluke na osnovu postojećih zakona. Smatraju da je referendum pravi način odlučivanja u okvirima njihove republike, ali ga odlučno odbacuju kao metod političkog odlučivanja na nivou Federacije.

NAJZAD, i najvažnije od svega: odbijajući Veće građana kao bitan konstituent Skupštine SFRJ oni potpuno blokiraju proces demokratizacije Jugoslavije. Na ovom pitanju sasvim jasno uočava se razlika između političke kulture zapadne i srednje Evrope.

Zapadna Evropa, pre svega Francuska i Engleska, razvile su model demokratizacije na osnovu političkih prava i sloboda individualnog građanina, njegovog prevashodnog prava da bude predstavljen u najvišem političkom telu zemlje i da svog predstavnika slobodno izabere. S tog stanovišta može se zamisliti demokratski politički sistem bez veća sastavljenog od predstavnika građana. Nasuprot tome, u zemljama srednje Evrope razvijen je sistem u kojem nisu predstavljeni građani, već država pokrajine ili nacije. Nema nijednog intelektualca iz Slovenije i Hrvatske, s kojima sam u poslednje vreme razgovarao, koji bi prihvatio uvođenje Veća građana u Skupštinu SFRJ. Razlog otpora, po pravilu je strah od "majorizacije" Srba. Uzaludni su svi argumenti protov tog straha. Majorizacije ne može biti ako i dalje postoji Veće republika i pokrajina, koje bi i dalje branilo opravdane interese pojedinih naroda; majorizacija ne može biti ako bi postojalo Veće proizvođača kao najviši organ samoupravljanja u privredi. Majorizacije nije bilo kad smo (po Ustavu iz 1946) imali Savezno veće, sastavljeno od predstavnika građana, izabranih tajnim glasanjem na teritornji cele Jugoslavije. Majorizacije nije bilo ni kad, prema ranijima ustavima, nije postojalo Veće republika i pokrajina. U tom periodu, ni Slovenija ni Hrvatska nisu loše prošle, a jaz u pogledu stepena razvijenosti između njih i ostalih republika još produbljivao. Najzad ni u jednoj demokratskoj zemlji "majorizacija" se ne smatra legitimnim argumentom protiv demokratije.

NAŽALOST, argumenti su izgubili snagu u situaciji u kojoj glavnu ulogu igraju različiti strahovi i, još češće, prizemni motivi da se sačuvaju vlastite privilegije - lovišta, monopoli i Ustavom trajno zagarantovane prednosti.

Kad argumenti izgube snagu, dijalogu se gubi smisao. Dolazi, izgleda, vreme kad će se drastično smanjiti smisao komunikacija među različitomišljenicima. Razgovaraće samo oni koji to moraju, ali i oni koje na razgovor obavezuju stara prijateljstva. Ostali će radije nešto ozbiljno raditi, nego što će učestvovati u razgovorima gluvih.

Ostaje, međutim, jedno ključno pitanje: šta činiti, ako su demokratska rešenja na nivou Jugoslavije zasad beznadežno blokirana? Ako na vidiku nije ni neka pravednija preraspodela društvenog proizvoda, ni proces neophodne modernizacije, ni neki racionalniji oblik socijalie solidarnosti, niti bilo kakav celevit projekat stabilizacije i moralne osnove?

Umesto praznih razgovora, jalovih lamentacija i čekanja na druge, treba prionuti da se svi ovi veliki poslovi obave tamo gde je to moguće u Srbiji. Istinski preobražaj na ovom prostoru mogao bi promeniti situaciju u celoj Jugoslaviji: ukloniti strahove, inspirisati, mobilisati protiv kočničara i mafijaša svake vrste, u praksi dokazati postojanje skrivenih rezervi i neslućenog slobodarskog potencijala. U tom smislu, obnovljena Srbija, možda bi mogla pridoneti ozdravljenju i obnovi Jugoslavije.

INTERESI U ZAJEDNICI

ZAJEDNIČKA odbrana adut je na strani očuvanja Jugoslavije, smatrao je akademik Marković.

"Veliki deo Slovenaca, uprkos svoj buci, kojom se stvara privid jakog separatizma, spreman je da plati određenu cenu za zaštitu koju uživa u Jugoslaviji. Sloveniji ne preti neposredna opasnost od Italije ili Austrije, ali nije razumno isključiti mogućnost pojave agresivnijih vlada u ovim zemljama u doglednoj budućnosti.

Još uvek postoje jaki materijalni interesi koji reformu Jugoslavije čine prihvatljivijom alternativom nego što bi bio njen raspad. Ako Kosovo prima pomoć koja premaša vrednost celokupne akumulacije Pokrajine, ako Slovenija, s druge strane, kupuje sirovine, energiju i hranu po fiksiranim niskim cenama, dok proizvode visoke obrade prodaje po slobodnim cenama (u uslovima zabrane uvoza konkurentnih stranih proizvoda), onda već samo to nagoveštava zainteresovanost da se koka koja nosi zlatna jaja ne ubija, već da se natera da više nosi. Evo i primera. Na primedbu da kosovsko rukovodstvo toleriše previsok natalitet i da odbija da prihvati bilo kakav oblik "planiranja porodice" neki kosovski albanski demografi odgovaraju da to nije pravi put, već da je najbolje rešenje povećanje materijalne pomoći Kosovu, čime bi se poboljšao životni standard albanskih porodica, a tako automatski smanjio natalitet.

Drugi primer.

Slovenački sociolozi koji su učestvovali u prognozi razvoja Slovenije u prvoj polovini 21. veka, jedinu perspektivu vide u razvoju informatike. Na primedbu da informatika zahteva veliki sistem i, pored ostalog, veliko tržište, oni spremno odgovaraju da računaju s Jugoslavijom. Budućnost Slovenije je u tome da "prodaje pamet Jugoslaviji". Da bi ta pamet bila neuporedivo skuplja nego što je nameštaj "Slovenijalesa" ili "Iskrini" televizori, o tome nema nikakve sumnje.

Preporučujemo

Društvo

1 1

DRŽAVA ILUZIJA I PROPUŠTENIH ŠANSI: Istorijski forum "Književnih novina" iz 1988. je svedočanstvo o jednom turbulentnom vremenu

05. 01. 2021. u 17:14

Društvo

0 0

KRAH TITOVOG I KARDELjEVOG PROJEKTA: Istorijski forum "Književnih novina" iz 1988. - srpska elita o Jugoslaviji

05. 01. 2021. u 11:08

Društvo

0 3

SRBIJA JE PONUDILA RUKU POMIRENjA: Jugoslavija je rođena u vreme ratne drame koja je podelila južnoslovenske narode

04. 01. 2021. u 17:14

Društvo

0 5

FATALIZAM NACIONALNIH IDEOLOGIJA: Od monarhističkog centralizma do komunističke konfederacije

03. 01. 2021. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije