"GELERI I DANAS ISPADAJU IZ MOG TELA": Jedini od osmorice vojnika i oficira preživeo granatiranje

Јелена Стојковић
Jelena Stojković

24. 03. 2023. u 10:03

SEĆAM se svakog detalja tog 15. aprila 1999. Ni posle 24 godine nema dana da ne pomislim na stradanje sedmorice mojih kolega i kako sam ja nekim čudom preživeo. Ali i dalje ispadaju delovi metala iz mog tela. Samo prošle godine ispala su mi tri gelera, priča nam Ivan Lazić (47), vezista 78. Motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, jedini preživeli u velikom stradanju naših vojnika i oficira u selu Reljan kod Preševa tokom NATO agresije 1999.

ГЕЛЕРИ И ДАНАС ИСПАДАЈУ ИЗ МОГ ТЕЛА: Једини од осморице војника и официра преживео гранатирање

Foto: J.S.

Sećanja i osećanja nosi u sebi gotovo dve i po decenije, svaki dan, svaki čas. Ali svake godine od današnjeg dana pa narednih 78 ona su jača, bolnija... Dok razgovaramo s njim u Neradovcu kod Vranja, gde živi, priča nam kako su tog dana NATO bombarderi projektilima najpre gađali lažne mete koje su naši vojnici postavili, potom kamione koje su tog jutra startovali i proveravali im ispravnost... Okolo su bili naši PVO topovi.

SPOMENIK I SEDAM ČETINARA

U RELjANU kod Preševa, 15. aprila 1999, od NATO bombi poginula su sedmorica pripadnika 78. Motorizovane brigade VJ: vojnik Slobodan Mirković, rezervisti Aleksandar Popović i Ninoslav Milenkov, vojnik po ugovoru desetar Dimče Stamenov, stariji vodnik Željko Alar, kapetan Dragan Lukić i major Ljubisav Stojanović. Na mestu stradanja u znak sećanja na njih zasađeno je sedam četinara i podignut im spomenik. 

- Bili smo pored šatora, a ja sam kao vezista izveštavao o događaju, u šatoru je gorelo kube i unutra je bio samo desetar Dimče Stamenov kojeg je geler pogodio kada su gađali kamione, ali nije bio teško povređen, šalili smo se sa njim - priča Ivan.

Pola sata od početka dejstvovanja, raketom su pogodili šator u kome je bio Dimče, a svi ostali bili ispred.

- Čuo sam jauke, iako sam polako gubio svest, ali u tom trenutku bilo je još živih. Onda je pala još jedna bomba... I muk. Ništa se više nije čulo, samo pucketanje vatre. Uspeo sam da se izvučem iz zemlje koja nas je delimično zatrpala i provlačio se pored delova tela svojih stradalih prijatelja... Pao sam u jarak sa druge strane puta koji je prolazio pored šatora. Prišao mi je prvo vojnik koji je bio na redovnom odsluženju vojnog roka, student teologije, sa kojim se i danas povremeno čujem - priča Ivan smireno, ali pogled uprt u daljinu i tuga u očima pokazuju sav užas kroz koji je prošao. 

Vojnik nije znao šta da radi sa ranjenim Ivanom, liptala je krv, dozivao je kolege da dođu i pomognu.

- Molio sam tog vojnika da puca u mene, da mi skrati muke. Bilo me je strah da čekam da tako lagano umirem, hteo sam da umrem tu, činilo mi se nepravednim da preživim. On to nije mogao da uradi, nego je digao pušku i pucao u avione - seća se Ivan.

Uto je dotrčao rezervista, noseći ćebe, na koje su stavili teško ranjenog Lazića. Potom su ga, dok su avioni još nadletali i gađali, odneli u improvizovanu ambulantu u Reljanu, pa u Ristovac. Više puta je čuo da mu nema spasa, ali niko od saboraca nije odustajao od pokušaja da sačuva Ivanov život. Kad su ga položili na ćebe, kako su prilazili nekom kamionu tako je taj kamion gađan. Uspeli su da ga ubace u treći kamion.

- Od bolova i gubitka krvi počeo sam da se hladim. Po priči onih koji su bili uz mene, iskrvario sam mnogo, pre nego što su me dopremili do bolnice u jednoj kući u selu. Na trenutak sam se probudio kada su me makazama zakačili sekući mi uniformu. Toga se sećam i dalje ničega - priča Ivan. 

Foto: Privatna arhiva

 

Ranjenog su ga prebacili u Vranje, u Niš, pa na VMA. Bio je 21 dan u komi, više od tri meseca na intenzivnoj nezi... Ima 60 otpusnih listi, svedočanstava o broju operacija koje je imao. Više puta su ga otpisali, ali je on ipak pobedio.

Ivan, ratni vojni invalid, sa suprugom i troje dece živi od penzije u Neradovcu. Ženu svog života, veliku podršku i životnu saputnicu Bojanu je upoznao 2000. Ubrzo su dobili sina Lazara, potom ćerke Lidiju (18) i Lenu (15).

- Porodica mi je mnogo pomogla i pomaže. Oni su moj mir - kaže Ivan i dodaje da mu je važno što je u kontaktu sa porodicama stradalih i što im je preneo poslednje reči najmilijih, a on više i ne vida rane koje mu ne daju mira. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (4)

A POSLE ANTISRPSKE HISTERIJE: Albanci i Hrvati vređali Srbe, pa zaigrali kolo!