SUSRET SA ISTORIJOM - ŠTA JE LEKA GOVORIO O MARŠALU: Draža nije ubio Tita, jer je bio uveren da je Rus!

Ivan Miladinović

16. 01. 2022. u 16:00

JA koji sam sve prisluškivao, od Skupštine do spavaće sobe, poslednji sam saznao šta mi se sprema - zapisaće u "Dnevničkim beleškama" nekoliko godina pred smrt Aleksandar Ranković. A njegova smrt 19. avgusta 1983. godine i slika sa sahrane na kojoj desetine hiljada ljudi uzvikuje ono što se prethodnih 15 godina nije smelo - "heroj Leka", postala je paradigma srpskog nezadovoljstva preuređenjem Jugoslavije, po Ustavu iz 1974. godine.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ШТА ЈЕ ЛЕКА ГОВОРИО О МАРШАЛУ: Дража није убио Тита, јер је био уверен да је Рус!

Ranković i Broz u Skupštini / Foto Privatna arhiva porodice Ranković

Drug Marko, kako je bilo njegovo partijsko konspirativno ime, dostojanstveno je podnosio smenu i prokaženost. Nije hteo da se angažuje u bilo kom vidu, za njega je politički život posle Brionskog plenuma bio okončan. Posle svega, na izvestan način, osećao se poraženim i osramoćenim zbog vernosti Josipu Brozu Titu i života koji je posvetio partiji i komunističkoj ideologiji.

Ranković je pored ličnih beležaka, u više navrata, pričao o svom životnom i revolucionarnom putu istoričaru Venceslavu Glišiću i književniku Dobrici Ćosiću.

"Bio je čovek retkog pamćenja, pa u prepričavanju nikad nije menjao suštinu zbivanja. Kao savremeniku koji je bio dosta obavešten, njegova ispoved se usklađivala sa saznanjima koja sam imao od drugih protagonista tih događaja. I sam sam, ličnim iskustvom i razumevanjem procesa i promena u Titovoj politici, stečenim i u razgovorima sa njim, Rankovićevim svedočenjima samo utvrđivao svoju uverenost u neminovnu propast Jugoslavije, zasnovanu u razdoblju od 1958. do 1962. i dalje potvrđivanu razvojem događaja" - ocenio je Dobrica Ćosić.

U BELEŽNICAMA Ćosića i Glišića ostali su zapisi njegovih iskaza, iz kojih prenosimo zanimljive i široj javnosti manje poznate fragmente.

Ranković među narodom / Foto Privatna arhiva porodice Ranković

Leka je bio ubeđen da Tito nije likvidiran na pregovorima na Ravnoj gori samo zato što su Draža Mihailović i Dragiša Vasić mislili da je on ruski oficir. "Dragiša Vasić, ispraćajući nas posle pregovora, uzeo me je podruku i rekao mi: Ja ću ovde ostati dok budem uveren da ćemo se zajedno boriti. Ako u tome ne uspem, mene ovde neće biti. Mustafa Golubić, važan čovek NKVD, sarađivao je sa Vasićem. Zato sam posle rata, kada god sam mogao, pomagao ženi i kćerki."

"Veze sa Sovjetski Savezom i Komenternom bile su isključivo u Titovim rukama. Nikoga nije obaveštavao šta mu pišu i šta im on odgovara. Na sastancima Politbiroa, on je iz depeša koje je primao iz Moskve Vrhovnom štabu kazivao samo ono što je smatrao da treba. "Niko od nas nikad nije video nijednu depešu. U ratu, za vreme marša, pre nego što bi legao da spava, Tito bi izuo čizmu, stavio depeše u nju i ponovo je obuo. Tako se obezbeđivao da mu ih neko ne ukrade. I posle rata on je sve depeše iz Moskve čuvao u čeličnim kasama - u Beogradu, na Brionima, u Splitu. Neke najvažnije je uvek nosio sa sobom. A mnoge su uništene. Mene je veoma vređao taj odnos nepoverenja i jednom nisam izdržao: "Šta sam ja ovde? Kakva je moja odgovornost kada se od mene kriju depeše iz Moskve?"

"Ja sam generalni sekretar Partije. Moje je pravo da odlučujem o čemu tebe i vas treba da obaveštavam`, odbrusio mi je Tito."

"U jesen 1942, na sastanku pod bukvom, u nekoj planini, pored mene su bili prisutni Tito, Kardelj i Đilas. Tada je Đilas nastupio sa stavom: 'Mi nedovoljno popularišemo Tita. Moramo da imamo vođu, čoveka za koga se vezuju mase. Vojskovođu. Sekretara Partije. Onako kako Rusi imaju Staljina.' Otad smo počeli da stvaramo kult Tita. Posle je to uzelo stihijske razmere. Rato Dugonjić, sekretar CK SKOJ, predložio je da se dan njegovog rođenja slavi kao Dan mladosti i da mu za taj dan omladina Jugoslavije nosi štafetu sa čestitkama i pozdravima..."

- PRAVI politički razlaz između Tita i Kardelja, s jedne strane, i mene dogodio se u pripremama za Osmi kongres SKJ, 1965. godine. Šef svih ideoloških komisija i grupa koje su pripremale referate, rezolucije i materijale za Kongres bio je Kardelj... Pred Kongres, kao član Izvršnog komiteta, dobijem projekat o nacionalnoj politici, i začudim se: povampirila se Kardeljeva koncepcija nacionalne politike. Umesto da težište partijske kritike bude nacionalizam i republički partikularizam sa separatističkim tendencijama, ja čitam napad na jugoslovenski državni centralizam. Odem Titu i kažem mu: "Stari, ove formulacije o nacionalnoj politici vode razbijanju Jugoslavije. To je čist konfederalizam... Ja to ne mogu da podržim." Na te moje stavove Tito je žestoko reagovao neslaganjem. Naljutio se. Dva meseca nismo razgovarali ni telefonom. Vidim ja, razbiće se jedinstvo Partije... Na prvoj sednici novoizabranog CK, Tito je, predlažući članove Izvršnog komiteta i imenujući njihovu nacionalnu prinadnost, za sebe rekao: "Josip Broz Tito, Hrvat... U tom vremenu, Tita su neprestano vukli po Sloveniji i Hrvatskoj. Podizali mu lovačke kuće, vodili u lovove, priređivali mu zabave... Slovenci su svoju politiku koordinirali sa Hrvatima. Opkolili su ga Stevo Krajačić, Krleža, Bakarić. Tada je Tito izbegavao sve drugove u Beogradu... I okrenuo je ćurak naopako. Nije se više ni kamuflirao, zaokrenuo je nacionalnu i državnu politiku ka konfederaciji."

Ranković, Broz i Hruščov / Foto Fond Muzeja Jugoslavije

"A Tito je 1964. godine deset meseci proveo van Beograda: na Brionima, na Brdu kod Kranja ... Slovenci i Hrvati su odlučujuće uticali da se Jugoslavija pretvori u konfederaciju i da se Srbija razbije... Najveća prepreka bio sam ja. Trebalo je odlučno i bespovratno da me uklone."

"Nekoliko godina pred moju likvidaciju, Titova centrala je proizvodila intrige protiv mene. Proturali su priče da se spremam da nasledim Tita i da svoje selo Draževac gradim kao Kumrovec. LJudi mi dolaze, pričaju, čude se. Među nama se širi nezdrava atmosfera, podozrenje, spletkarenje... Zatrovani smo. Ja osećam: nešto se krupno sprema protiv mene, a nemoćan sam..."

KADA su počele pripreme za Brionskom plenumu CK SKJ, na kome će se završiti prva faza Titove Jugoslavije, čovek koji je gotovo trideset godina bio neprikosnovena ličnost partijskog i političkog života, i bio optužen za prisluškivanje, otišao je kod Edvarda Kardelja:

"Veruješ li ti, Bevc, da ja, posle četrdeset godina partijskog staža i trideset godina u Politbirou, mogu vas, svoje drugove, da prisluškujem?"

"Ne verujem. A znam da je Udba tebe prisluškivala."

"Otkud to znaš?"

"Znam. Sve je zabeleženo na aparatima."

"Ne verujem."

"Ti dobro znaš da Tito ima opsesiju da će ga Srbi likvidirati. On je kontrolisao i tebe."

"Znam da je Tito oduvek imao dobro mišljenje o srpskom narodu. I u toku rata i posle rata."

"Bio si u zabludi, Marko", rekao mu je Kardelj.

"TITO se plašio ljudi oko sebe. Od jednih je zazirao, a u drugima je video opasnost za svoj život. Taj nemir, taj strah je našao plodno tlo. Jer, sumnje u sve i svakoga bile su u njegovoj prirodi, činile su mu karakter. Ali, to se u Partiji zove i opreznost. Budnost! Koliko je puta izgovorio: uhapsiti, predati sudu, partijski kazniti, skinuti sa funkcije, premestiti s više na nižu funkciju. Sve je to završavao preko drugog." (Ranković je samo zaboravio da kaže da je taj drugi upravo bio on - stavio je u napomeni Ćosić).

Tito je najpre posumnjao da ga njegov sekretar Vučinić prisluškuje. "Marko, ja verujem da me je Vučinić ozvučio. On sluša moje telefopske razgovore. I kada s Jovankom razgovaram... NJega treba odmah uhapsiti."

Nije bolje prošao ni Vučinićev zamenik Zvonko Grahek. "Marko, ovaj Grahek mi je sumnjiv. Primetio sam da su mi u kasi vile u Splitu moje depeše i neke stvari ispreturane. To neko gleda i čita. Verujem da je to Grahek. Uz to, meni su nestale i neke dragocenosti koje je mogao samo on da uzme."

Na red je došao i Leo Mates. "Marko, oteraj onog Matesa. Neću više da ga gledam. Taj me pogrešno prevodio u razgovorima s Naserom. Uhvatio sam ga kako sasvim drugu stvar, koju nisam rekao, kaže Naseru." (Nije hteo da prevede Titovu izjavu da poklanja sedamdeset miliona dolara Egiptu.)

Kume: Jovanka Broz i Ladislava Slavka Ranković / Foto Privatna arhiva porodice Ranković

Onda je na red došao general Žeželj... "Marko, imam obaveštenja da je Žeželj u rukama beogradske čaršije. Oni preko njega mogu sve. A osilio se. Priređuje večere i terevenke u Karađorđevu... podlegao je jednoj stranoj službi."

Tako je Tito paranoično jurio ljude iz svog obezbeđenja i kabineta. Ali je na odlasku svakog nagrađivao zlatnim satom "patek filip" i sličnim skupocenostima.

ZABORAVNI DRUG BEVC

RANKOVIĆEV šef kabineta, Ivićević, ispričao je svom šefu kako mu je Vratuša, Kardeljev šef kabineta, rekao da Kardelj želi da mu se u kabinetu instaliraju prislušni uređaji "zbog stranaca koje prima". Vratuša je tražio od Ivićevića da se i u Rankovićevom kabinetu instaliraju prislušni uređaji. Leka je odbio: "Ja nemam veze sa strancima, ne treba mi to." Te "instalacije" koje je sam postavio Kardelj je upotrebio protiv Rankovića na Brionskom plenumu... Zaboravio je drug Bevc kako je četiri godine ranije, 1962, na aprilskom plenumu CK, posle Titove i Gošnjakove kritike, zaplakao i nije mogao da završi svoj govor... Zaboravio je kako je Leka Ranković odbio Titov zahtev da njega uklone iz rukovodstva.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

VREMENSKA PROGNOZA ZA SREDU 29. JUN: Tropske noći do 6. jula, danas do 37 stepeni!