ISTORIJSKI DODATAK - ŽEĐ ZA SKIDANJEM OKOVA DOGMATIZMA: Protivrečni događaji u posleratnom književnom životu u Srbiji

Slobodan Kljakić

17. 11. 2021. u 17:14

SREDINOM pedesetih godina prošlog veka književni život u Srbiji bio je veoma buran, ispunjen nizom protivurečnih događaja. Podsetimo, početkom 1954, zbog Đilasovih tekstova, zabranjen je 13. broj "nadstranačkog" glasila, časopisa "Nova misao", pokrenutog 1953. posle ukidanja međusobno zaraćenih listova ,,"Književne novine" i "Svedočanstva".

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЖЕЂ ЗА СКИДАЊЕМ ОКОВА ДОГМАТИЗМА: Противречни догађаји у послератном књижевном животу у Србији

Branko Ćopić, Mira Alečković i Blažo Koneski / Arhiva "Novosti" i "Borbe"

U to vreme objavljena je poema Oskara Daviča "Čovekov čovek" koju su neki partijski ideolozi i pisci ocenili kao podršku Đilasovima stavovima. Oživeli su napadi na "antisocijalističke" i "prozapadne" pojave u domaćem književnom stvaralaštvu.

Početkom 1955. u Beogradu su pokretana nova i "reorganizovana" postojeća glasila, najavljeno je izlaženje dva nova književna časopisa - "Delo" i ,"Savremenik".

"Savremenik" se pojavio početkom januara, a prvi broj "Dela" 1. marta 1955. godine. Glavni urednik "Dela" je Antonije Isaković, časopis podržava tada veoma uticajni Dobrica Ćosić, a urednici su Aleksandar Vučo, Oskar Davičo i Petar DŽadžić (sekretar redakcije). "Savremenik" uređuju Velibor Gligorić i Dušan Kostić, a kasnije se kao članovi redakcije pridružuju Dragan M. Jeremić, Erih Koš, Mihailo Lalić, Branko Ćopić i Voja Čolanović.

OSNOVNU boju časopisu "Delo" dali su raniji nadrealisti (pre svih Marko Ristić, Oskar Davičo, Dušan Matić i Aleksandar Vučo), kao i njihovi mlađi sledbenici (Petar DŽadžić, Zoran Mišić i Milosav Mirković).

"Savremenik" je u redakciji i među saradnicima okupio "neke simpatizere i pripadnike predratnog pokreta socijalne literature kao i nekolicinu tzv. građanskih pisaca - na primer, Veljko Petrović i Ivo Andrić koji se, doduše, docnije distancira od ovog glasila".

Već u prvoj godini njihovog izlaženja došlo je do žestokih sporenja između ova dva časopisa, nastavljena je ranija rasprava između "realista" i "modernista", koja će potrajati i nekoliko narednih godina.

Sa stranica časopisa, ove rasprave su preseljene i u partijsku organizaciju koja je delovala u okviru Udruženja književnika Srbije. Pisci su s velikim žarom prihvatili da se nađu pred sudom Partije.

O svemu tome izuzetnim uvidima zadužio je kulturnu javnost, ne samo Srbije nego i ranije Jugoslavije, skrupulozni istraživač književne istorije, književni kritičar i pisac Ratko Peković (1942-2014), u nekoliko svojih knjiga.

Dragan Jeremić i Petar DŽadžić

NA PARTIJSKIM sastancima u Udruženju književnika Srbije vođene su žestoke rasprave tokom 1955. godine. Na dnevnom redu su se našle mnoge, često i najmanje književne teme, na primer, kako nekih 15 do 20 pisaca međusobno ne govori - u čemu prednjače Marko Ristić i Oskar Davičo - kritikovani su slučajevi ",pijančenja", pominjani su i "posrednici" koji ,,rade iza leđa organizaciji i mimo nje dostavljaju sumnjive izveštaje Gradskom komitetu". Velibor Gligorić je kritikovao pojave "koje su nezdrave i tuđe socijalizmu, a prikrivaju se iza socijalizma i pod njegovim imenom", Branko Ćopić je oštro reagovao zbog pojave "doušnika".

Na jednom od sastanaka Roksanda NJeguš je žestoko kritikovala Branka V. Radičevića, zato što je u tekstu, objavljenom u "Književnim novinama", pišući o Disu, naveo kako je u Čačku našao samo jednu osobu "koja zna za Disa". A taj znalac je "jedan četnički bandit, Dragoslav Popović, bivši četnik i predratni profesor, osuđen na deset godina gubitka građanskih prava".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Klikaški manevri pisaca

OTVORENO je i pitanje prošlosti Zoran Gluščevića i Miodraga Maksimovića, posle čega je usledila prilično mučna rasprava. Gluščević je član redakcije "Književnih novina" a Maksimović stalni saradnik lista. Problem je u tome što je Gluščević "1946. godine pokušao bekstvo preko granice", dok je Maksimović hapšen zbog pripadnosti organizaciji "Borba za demokratiju" ali nije osuđen.

Oto Bihalji-Merin, član redakcije ,,Književnih novina", branio je u završnici rasprave Gluščevića: "Mi smo se raspitali za taj slučaj i išli do onih instanci u ovoj zemlji do kojih treba da se ide. Rečeno nam je da ne postoji nišga što bi teretilo druga koji je bio uhapšen".

Učestvujući u diskusiji Davičo-Koš, Dobrica Ćosić je konstatovao. "Ovde je izneta jedna gruba, direktna, politički nekorektna insuinacija druga Koša, koja po konzekvenciji partijnosti, mora da dođe na dnevni red a ta ideologija je po mom shvatanju đilasovska. Reč je o ideologiji Oskara Daviča. Inače, ne možemo samo ovako da delimo epitete: moralan, nemoralan, itd."

Oto Bihalji Merin / Arhiva Radio televizija Srbije

RAZGOREVANE pa smirivane, ove razlike i sporenja trajali su godinama, došavši do izražaja i u pripremama Petog kongresa književnika Jugoslavije koji će biti održan od 25. do 28. novembra 1958. godine. Na ovom pripremnom skupu prvi deo rada bio je posvećen temi ,,Značaj Programa SKJ za književnost i književnike", zbog čega su u Gradskom komitetu Beograda vođeni razgovori ko će na kongresu predstavljati književnu organizaciju Srbije, kojim temama će delegati zaokupiti pažnju jugoslovenskog književnog bratstva.

Razgovor je održan u organizaciji Centralnog komiteta SK Srbije i Gradskog komiteta SKS Beograda 31. oktobra 1958. godine. Na tom sastanku je formulisano i 20 teza "o stanju" u partijskoj organizaciji Udruženja književnika Srbije, o njihim aktivnostima i, neizbežno", o "negativnom ponašanju".

Prethodno je u sedištu beogradskih komunista održan sastanak sa Tanasijem Mladenovićem, predsednikom književničkog udruženja, i sa Erihom Košom, sekretarom partijske organizacije u udruženju. Partijska vrhuška grada Beograda stavila je do znanja da bi bilo ,,politički nezgodno" ukoliko na jugoslovenskom književnom kongresu dođu do izražaja "grupašenja" koja pritiskaju književnu scenu, te da bi zbog toga, među delegatima iz Srbije, trebalo da budu zastupljene ,,sve grupe".

Ovi stavovi Gradskog komiteta Beograda ,,nisu poštovani", zbog čega je usledila intervencija Centralnog komiteta SKJ, u vidu ,,uputstva" datih komunistima, mogućim delegatima na predstojećem kongresu jugoslovenskih književnika. Sada je Gradski komitet tražio jedinstvenu listu delegata usaglašenu sa stavovima CK SKJ, uz upozorenje: "Svaka nedisciplina ili ispad u vezi sa ostvarenjem ovih stavova povlači za sobom odgovornost komunista književnika."

NIJE mnogo vredelo sve, pošto je u beogradskom Gradskom komitetu zaključeno da njihove sugestije nisu uvažene. Zato je sastav delegacije iz Srbije na jugoslovenskom kongresu bio ,,jednostran i stvarnoj vrednosti pisaca neadekvatan". Ocenjeno je da to "klikaško manevrisanje" ima ,,nesumnjivi politički karakter".

Pošto pisci komunisti nisu baš bili spremni da se povinuju nalozima Gradskog komiteta Beograda i višim, republičkim i saveznim instancama, krajem 1958. osnovana je komisija koja treba da ispita stanje u partijskoj organizaciji Udruženja književnika Srbije i u samom Udruženju (komisija: Milan Rajačić, Vladan Bojanić i Milojko Drulović).

Posle razgovora sa 23 književnika komunista, obavljenih u januaru 1959. godine, komiisija je odlučila da ,,pozove na odgovornost" Eriha Koša, Tanasija Mladenovića, Marijana Jurkovića, Oskara Daviča, Branka Ćopića, Velibora Gligorića i Svetu Đurića. Za razgovore s njima bio je definisan čitav niz pitanja, na primer: zašto Erih Koš nije diskutovao na kongresu, kako je Radojica Tautović, osuđeni informbirovac, došao u ,,Savremenik", zbog čega je Tanasije Mladnović bio protiv odluke CK da Oskar Davičo bude šef srpske književne delegacije i tome slično. A Davičo je ,,kriv" što traži raspuštanje Udruženja književnika Srbije, što uvredljivo postupa prema Mihailu Laliću, Veliboru Gligoriću, Erihu Košu (nazvao ga Cicvarićem), a pretio Predragu Palavestri (,,prosuće mu creva"), kao i drugima.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

"Međedi" nikako da odumru

BRANKO Ćopić je optužen zbog izjave ,,Politici" da treba objaviti pesme Radovana Zogovića, zato što se nije snažnije kritički osvrnuo na svoju komediju “Odumiranje međeda", a nije komentarisao ni pohvale koje su u zapadnonemačkoj i ljotićevskoj emigrantskoj štampi ispisane o njegovom romanu ,,Gluvi barut".

Komisija je zaključila da Mihailo Lalić "đavolski ne podnosi Oskara Daviča, a za Ćosića smatra da je nametljiv i forsiran"; Tanasije Mladenović je ,,bio revoltiran što je pozvan na odgovornost i stalno je ponavljao da mu se sveti danas šgo je nekad bio na liniji Partije, da je sve to zbog toga što je kritikovao "Čovekovog čoveka" Oskara Daviča.

Posle ove ,,temeljne" istrage, komisija je sredinom 1959. sačinila izveštaj: časopisima "Savremenik" i "Delo" su izrečene blage kritike, ova glasila nisu centri okupljanja informbirovaca i đilasovaca, ali prvi časopis ipak ,,objektivno znači podršku informbirovskim elementima", dok "Delo" ne pruža aktivan kritički odnos onome što je ,,strano našim shvatanjima i našoj ideologiji".

Na tapetu se našao i časopis "Književnost" (urednik Eli Finci) zato što objavljuje tekstove Sime Pandurovića, Božidara Kovačevića, Nedeljka Divca i drugih. I u ovom izveštaju nije zaobiđena činjenica da neki pisci među sobom ne govore, da se nikad ne pozdravljaju, čak to ne čine na partijskim sastancima.

Boško Petrović, Milan Leskovac i Vlada Gligorić / Arhiva Matice Srpske

U TOKU razgovora sa piscima, zaključuju članovi komisije, potvrđena je osnovanost ocena koje je ranije izrekao Gradski komitet. I pored ovakvih zaključnih stavova, prvobitna ideja nekog od članova komisije da ,,krivcima" budu odmerene odgovarajuće partijske kazne ipak nije prihvaćena. Tako je i članovima SKJ u Udruženju književnika Srbije ostalo samo da posle upoznavanja izveštaja komisije, pozdrave ,,duh" u kome je on pisan.

"Mi, realisti, razilazimo se sa modernistima u čitavom nizu najvažnijih pitanja stvaralaštva. Jedno od njih je odnos prema savremenoj literaturi Zapada. Ja neću da poričem njene vrednosti, ali modernisti se odnose prema njoj toliko ropski, toliko revnosno idu za njom, da to u jednom delu naše literature stvara atmosferu zapadnoevropske kulturne provincije", rekao je Ćopić za poznati moskovski list.

Život književnosti i životi pisaca bili su protokom vremena čas više čas manje opterećeni ovim razlikama i sporovima, zastupnici dve suprotstavljene koncepcije išli su svojim putevima, bilo je i prelivanja iz jedne u drugu struju, kada je reč o estetskim pogledima i prihvaćenim književnim modelima. Razumljivo, to je umnožavalo zbrke ne sam u književnom nego i u celokupno kulturnom životu, pošto su se ovi partijski, književni, idejno-estetski sporovi, reflektovali i na druge, takođe odavno iznutra podeljene, autonomne domene umetnosti i kulture, u slikarstvu, arhitekturi, na filmu, takođe i u štampi, u sve bogatijoj izdavačkoj delatnosti.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Broz protiv "teranja veštica"

ŽEĐ UMETNIKA za skidanje okova dogmatizma i konzervativizma bila je toliko snažna da je Josip Broz Tito, u svom poznatom govoru održanom u Splitu 1962. godine, našao za potrebno da uz kritiku mnogih "zastranjivanja" u razvoju jugoslovenskog društva, između ostalog, komentariše i stanje u kulturi: "U nekim našim republikama kod građanskih pisaca događaju se takve stvari da je prosto nemogućno da se shvati da je to moguće u jednoj socijalističkoj zemlji. (...) Mi smo dozvolili da se svašta piše u našoj pggampi. Pogledajte neke časopise i razne članke i vidjećete da oni destruktivno djeluju. Čak nam i našu omladinu truju. Čovjeka prosto uhvati muka kako se taj šovinizam počeo da usađuje i kod naših omladinaca".

Na Titovoj agendi, kako bi se to danas reklo, na prvom mestu kritike bio je, dakle, šovinizam, ali je u novogodišnjoj poruci za 1963, potom u referatu na Sedmom kongresu Narodne omladine Jugoslavije (23. januara 1963), a onda i u razgovoru sa članovima Predsedništva Saveza novinara Jugoslavije (13. februara), ovu lepezu proširio. U tim istupima je, kroz širi idejni zahvat, osudio unošenje "tuđih" shvatanja u naš društveni život, ukazujući na unošenje "elemenata idejne i stvarne dezintegracije u našu socijalističku zajednicu". Tokom ta prva dva-tri meseca 1963. godine Tito je kritikovao i "antikomunističke" pojave, što je bio pojam koji je izbacio iz svog vokabulara posle Kominforma, a i u docnijim godinama života nije ga baš često koristio. U svakom slučaju, te 1963. je za "antikomunističke" pojave rekao da se one "pravdaju demokratijom", naročito od strane "jednog dijela književnika i umjetnika".

Tito je ocenio da je u umetnosti, u književnosti i na filmu naročito, "zapostavljena naša stvarnost", a baš ona je "bogat materijal za stvaralački i umjetnički rad". Takav odnos stvaralaca prema tom "materijalu", prema njegovom sudu, svedoči upravo o "bezidejnosti i anarhičnosti jednog, na sreću, malog dijela kulturnih radnika, a i nekih odgovornih komunista, i o gubitku kriterijuma što je dopustivo a šta nije dopustivo u našem društvenom razvoju".

Arhiva

UPRKOS prkos tome što je Tito napao pogotovo apstraktnu likovnu umetnost, za njega "ultramodernističku", koja "nema veze" sa istinskim umetničkim stvaralaštvom, pogotovo ne sa našom stvarnošću, ipak je napravio jednu važnu ogradu. Rekao je da se s takvom umetnošću "ne treba obračunavati administrativnim merama". Postoji jednostavnije rešenje - dela te vrste država od umetnika ne treba da otkupljuje.

Još jednu ogradu je tih ranih meseci 1963. izrekao Josip Broz: da ne dođe do "tjeranja vještica". Pralelno je istakao da su u domađoj štampi "najslabije kulturne rubrike" u kojima se iznose "i takva gledišta koja nemaju veze sa socijalističkim shvatanjima o stvaralaštvu u ovakvoj zemlji kao što je naša". Istovremeno, iako je njemu realistička umetnost pri srcu, Tito ponavlja, uz priznanje da i modernizam donosi dobra dela, da u štampi ne dođe do "tjeranja vještica".

U OVOM duhu je uskoro govorio i Jovan Veselinov, predsednik Centralnog komiteta SK Srbije, a onda je održano tri sastanka aktiva pisaca komunista srpskog književnog udruženja (12, 15. i 19. marta 1963).

Rasprava u kojoj je učestvovalo gotovo 30 pisaca, pokazala je, piše Ratko Peković, "da su ranije podele oko estetskih pitanja i shvatanja društvene uloge književnosti sada prerasle u ideološko-političke podele s jedne i borbu za uticaje i monopol u književnom životu, s druge strane". Uslediće burne rasprave na književnom poprištu za koje bi se možda moglo reći da nisu do danas prestale, uprkos tome što odavno više nema suda i presuda samo jedne partije kakva je u onom vremenu bio Savez komunista Jugoslavije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)