Tragični Mačkov kamen

Snežana Stamenković

ponedeljak, 07. 05. 2012. u 19:30

Трагични Мачков камен
Kad su doneli 20 teško ranjenih oficira bila sam skamenjena. Veliki međaš u istoriji srpskog slikarstva

SRBIJA posle Prvog svetskog rata Nadeždu Petrović pamti po njenoj ratničkoj slavi. To nije slučajno. Ona je delila sudbinu srpske vojske od početka Prvog balkanskog rata, pa je kao dobrovoljna bolničarka koja je preležala trbušni tifus i koleru bila dobitnik jedne od prvih novoustanovljenih medalja za revnosnu službu, koja se čuva u Vojnom muzeju u Beogradu.

Nadežda se pridružuje srpskoj vojsci i u Drugom balkanskom ratu. Dobar deo rata boravi u Prizrenu gde je kao jedina bolničarka negovala osamdesetoricu obolelih od tifusa, zbog čega je po završetku rata bila ovenčana Ordenom za hrabrost i Crvenim krstom. U to vreme nastaju njene slike Gračanice, Dečana i Prizrena, ali i fotografija po kojoj se i danas pamti njen lik.

Tu fotografiju izdvaja i nekadašnji direktor Muzeja savremene umetnosti u Beogradu Miodrag B. Protić i piše: "Valjda najlepša i epohalno najsimboličnija: u dugoj crnoj haljini, zakopčanoj do grla, sa dugim lancem oko vrata, koji je spušten niz telo, zadenut za pojas sa kitom ljubičice, podignute kose i šešira preobraženog u vojničku kapu (sa šlajerom), omršavelog, mladog, odjednom utvarno produhovljenog lica Blokove 'Divne dame', na kome kao da je predosećanje kraja: u stavu kakve tragetkinje vremena, Sare Bernar ili Eleonore Duze - 'Jugoslovenska Nada' oličava srpsku duhovnu elitu u akciji: služenje narodu i slobodi do smrti."

POSLEDNJE DRUŽENJE SA RASTKOM VEST o početku Prvog svetskog rata zatiče Nadeždu u Italiji, gde odlazi sa 25 godina mlađim bratom Rastkom, kasnije književnikom, pesnikom, romansijerom, esejistom, slikarem i diplomatom. Svoj trag u srpskoj kulturi Rastko Petrović je ostavio i u sferama likovne i književne kritike, a iza sebe je ostavio i putopis o Africi, jedan od najlepših u srpskoj literaturi. Boravak u Veneciji u junu 1914. godine bio je poslednje druženje brata i sestre. Oni zajedno posećuju Bijenale u Veneciji, gde su tada bile predstavljene skulpture Nadeždinog velikog prijatelja Ivana Meštrovića.

Po objavi Prvog svetskog rata, Nadežda se vraća u Srbiju i ponovo postaje dobrovoljna bolničarka. Nije, kako je trebalo, stupila u štab vojvode Mišića, već se, odbivši i predlog Vrhovne komande da se priključi komisiji Crvenog krsta u Švajcarskoj, javila na dužnost u poljsku bolnicu Dunavske divizije, negujući u vreme bitke na Mačkovom kamenu ranjenike u neposrednoj blizini ratišta.

Marširala je kilometre uporedo sa vojskom. Dešavalo se da po četiri dana ne jede i ne spava, u trenucima nedostatka zavoja cepala je sopstvenu uniformu, gledajući vojnike kako umiru iz dana u dan. Tu tragičnu sliku rata iz okoline Mačkovog kamena prenela je svojoj porodici u jednom potresnom pismu: "Borbe vođene na tom položaju bile su više no ogorčane i očajne, borbe za istrebljenje. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata pukova, pet potpukovnika iz devetog IV prekobrojnog, IV prvog i drugog poziva i 64 oficira iz 18 puka izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima četa koje su ostale od 450 ljudi na 120.

Ranjenika smo imali na 4.000 i ja mišljah poludeću od jada i čuda. Imala sam krizu nervnu tako da kada su nam bili doneli 20 oficira teško ranjenih i ja ih smestila u velikom šatoru, bejah skamenjena. A kada otpočeh da ih pojim čajem, njihov jauk razdrobi mi srce pa padoh kraj jednog od njih na kolena sa čašom čaja u čežnji da ga pojim, nemogući da se savladam, otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: 'Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostaše'. Kroz suze jauknuh: 'Gospode, zar ne vidite, izginuste svi. Bože, što kazni ovako našu naciju'. Trenuci su doista bili strašni."

Iako je u februaru 1915. po nalogu Vrhovne komande mogla da bude predstavnik Srbije na konferenciji u Rimu, da kao bolničarka radi u Beogradu ili u bolnici strane misije u Nišu, Nadežda se vraća u vojnu bolnicu. Krajem marta ponovo se razbolela od tifusa, ali i tako iscrpljena obradovala se poseti Branka Popovića, slikara i prijatelja, koji se, takođe bolestan od pegavca, vraćao sa fronta. "Uz litar najbolje kameničke šljivovice, koju sam joj po želji bio doneo, pretresli smo tada poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka Nadežde Petrović i njenih divnih platana."

Nekoliko dana po viđenju sa Brankom Popovićem, Nadežda Petrović je podlegla bolesti u Valjevu. Ta poslednja priča o razgovoru dva slikara u jeku rata ostala nam je zahvaljujući Popovićevom svedočanstvu. On je na neobičan način u budućim decenijama opredmećivao ideje svoje prijateljice. Zajedno sa još jednim prijateljem kuće Petrovića, Branislavom Nušićem, učestvovao je u osnivanju prvog izlagačkog prostora u Srbiji, Paviljona “Cvijeta Zuzorić”, koji kao da je kreiran po Nadeždinim zamislima.

U tom paviljonu je uz veliko angažovanje Branka Popovića 1938, prvi put posle Nadeždine smrti predstavljen njen rad u punom svetlu. Branko Popović je tim povodom napisao prvu ozbiljnu analizu Nadeždinog slikarstva i time stvorio osnovu za dalje proučavanje njenog dela.

Jedan od odjeka te izložbe u Beogradu svakako može da se protumači i ocena Pjera Križanića izneta u "Politici" 1939. godine, koji je tada o Nadeždi pisao kao o "preteči današnjeg savremenog slikarstva". Već tada je bilo jasno da je Nadežda Petrović veliki međaš u istoriji srpskog slikarstva. Od nje započinju dva velika kontinuiteta - srpskog modernog slikarstva i prisustva žena u likovnoj umetnosti, koje je do nje bilo ekcesno, imajući u vidu činjenicu da u 19. veku rade samo tri slikarke - Katarina Ivanović, Mina Karadžić i Poleksija Todorović. Međutim, potpuno vrednovanje Nadeždinog rada usledilo je tek posle Drugog svetskog rata.

(Nastaviće se)