NIŠLIJA Zoran Tuta Živković, živa legenda srpskog rukometa, naš najtrofejniji selektor svih vremena i poslednji trener koji je reprezentaciji doneo zlato, ne miri se sa činjenicom da je rukomet u Srbiji od svetskog i olimpijskog zlata, danas srozan do samog dna.

U razgovoru za "Novosti", kaže da ljudi koji vode Rukometni savez Srbije moraju hitno da potraže neka nova rešenja kako bi se ovaj sport vratili na vrh. Ne slaže se, kaže, da naša zemlja nema dobre igrače, naprotiv, samo ih treba ujediniti i složiti i motivisati da zaigraju za reprezentaciju.

- Vrhunski rukomet koji se igra u Evropi daleko je od nas. Mi smo daleko od vrhunskog rukometa. U odnosu čak i na naše komšije, na Makedoniju i Vardar, koji godinama igra Kup šampiona, u odnosu na Hrvatsku i Zagreb, i Nekce, kao i Celje iz Slovenije, mi smo zasad veoma daleko iza. Ranije je Jugoslavija imala najbolju školu rukometa u Evropi i svetu. Između ostalog i naša tri kluba u to vreme, Partizan iz Bjelovara, Borac iz Banjaluke i Metaloplastika bili su nekoliko puta prvaci Evrope. Mi u Srbiji nismo nastavili taj trend stare rukometne škole. Dugo je to teklo kako treba, ali je stalo u jednom trenutku, tako da je danas rukomet praktično na jednoj niskoj lestvici, daleko od neke ozbiljne reprezentacije. Zato su i rezultati takvi kakvi jesu - priča legendarni trener.

ČUVA SAT SA TITOVOM POSVETOM OD nebrojeno mnogo medalja koje je osvajao sa klubovima i reprezentacijama, najdaraža mu je, kaže, prva olimpijska medalja iz Minhena 1972, koju je osvojio kao igrač, kao i prvo zlato sa Svetskog prvenstva iz Švajcarske 1986. godine, kada je bio trener. Priseća se i da je od Josipa Broza čitava reprezentacija dobila satove sa posvetom koji i danas čuva. Ponosan je i na to što je Metaloplastici doneo titulu prvaka Evrope, a niškom Železničaru čak četiri pehara nacionalnog Kupa.

Mada je osvojio gotovo sve što se u sportu može osvojiti, Živković kaže da ga danas niko iz Rukometnog saveza ne zove i ne pita za bilo kakav savet.

- Sada je neko drugo vreme. U jednom trenutku jesu, pre dve ili tri godine, pozvali su me da formiramo Stručni savet Rukometnog saveza Srbije, a da ja budem inicijator toga. Nisam prihvatio zato što su oni već izabrali trenere reprezentacije. Koja bi onda bila svrha Saveta ako je sve bilo izabrano? Savet bi trebalo Upravnom odboru da predloži ko će da radi sa reprezentacijom, u svim selekcijama. Moja uloga to nije bila i nisam prihvatio da dođem na već sve formirano - kaže Živković.

On zapaža da je rukomet u Srbiji drastično počeo da slabi pre osam godina, kada je reprezentacija poslednji put osvojila medalju na Evropskom prvenstvu, i da mu teško pada činjenica da je danas dvadeset mesta niže. Ipak, želja mu je da još jednom vidi taj uspeh kakav je reprezentacija za koju je igrao, ali i koju je predvodio, godinama beležila.

Otkriva i da mu je kroz rukometni vek dug više od 60 godina, lakše bilo da bude igrač, ali da je živeo za to da bude trener.

- Kao igrač brineš samo o sebi, kao trener o svima, o celoj organizaciji i svakom pojedincu. Ali voleo sam i jedno i drugo. Voleo sam da budem trener. To je bio moj život. Trener sam postao kao vrlo mlad, u 25. godini. Imao sam odlične učitelje, Ivana Snoja, između ostalih, kao i odlične učitelje u Nišu - ističe popularni Tuta.

Rukometom je počeo da se bavi oko desete godine. Njegov klub kao pionir bio je Železničar. Okupio ih je čuveni trener mlađih kategorija Mića Mladenović. Sportski uzori u to vreme bili su mu fudbalerski majstori Bobek, Mitić, Vukas, Puškaš, Di Stefano... Napredovao je vrlo brzo i ušao u sve selekcije kako grada, tako i Republike. Sa 13 godina registrovan je za starije selekcije, a već u 15. postao je član prve ekipe. Sa 17 godina postao je omladinski reprezentativac Jugoslavije u rukometu. Igračku karijeru završio je u Nemačkoj u 25. godini, posle čega je usledila još uspešnija trenerska karijera.

SVAKOG LETA SLAVIMO ZLATO IZ 1972.

IZ prve generacije koja se 1972. godine okitila zlatom na OI, od 16 igrača, njih 10 je među živima. Oni se svake godine okupe u nekoj od bivših jugoslovenskih zemalja, druže se i evociraju uspomene na zlatna vremena.

- Okupimo se u Hrvatskoj, Srbiji, Sloveniji, naredne godine Niš će biti domaćin. Okupljamo se svake godine, a planiramo da pola veka od medalje na Olimpijadi proslavimo 2022. u Minhenu, tamo gde smo je osvojili. Našu desetku sada čine: Milan Lazarević, Petar Fajfić i ja iz Srbije, Hrvoje Horvat, Zdravko Miljak, Zdenko Zorko i Miroslav Pribanjić iz Hrvatske, i iz Bosne Abas Arslanagić, Nebojša Popović i Miodrag Karalić - otkriva nam Živković.