Čuveni „Crni bombarder“ nam je, pre skoro trideset godina, skrenuo pažnju na autentičnost glumačkog izraza Katarine Žutić, da bi, nedugo potom, legendarno ostvarenje „Vizantijsko plavo“ njeno ime svrstalo među najznačajnija u novoj generaciji umetnika na ovim prostorima. Otac joj je pokazao put, majka ga obasjala svetlošću, a ona pronašla svoje mesto, ostajući do danas glumica koja se razlikuje.

Svoja i jedinstvena u ličnoj i umetničkoj ekspresiji, ulogama, načinu života, karijeri, doslednosti. Nizale su se značajne nagrade i sjajne uloge u pozorištu i na filmu koje je pratilo lično sazrevanje jer je spoznala, kako kaže, konačnost i vredne životne bisere. Trenutno je gledamo u popularnoj seriji „Tate“ u specifičnoj ulozi u kakvoj je nismo očekivali. Ali, to je Kaja! Uvek nasmejana “klinka”, koja nas svaki put iznenadi ulogom koju odmah zavolimo, i zrela žena koja duboko oseća bol čak i onih suza koje ne teku.

* Šta u svom životu i karijeri bojite vizantijsko plavom bojom i šta za vas ona simbolizuje, pored čuvenog filma i uloge Lize koja se i danas pamti?

- Kao mlada, imala sam sreću da dobijem ulogu u tom filmu koji me je lansirao na glumačku mapu naše zemlje i uvek ga se rado sećam, jer za mene ima zaista nemerljivu vrednost.

* Prošle godine smo vas gledali u seriji „Moja generacija Z”. Kako opisujete svoju generaciju i koliko je ona, delom, pripadala čuvenoj “X generaciji”?

- Moja generacija je stasavala uz ratove i nije bilo lako. Sadržaji koje su neke druge generacije imale u tom prvom poletu snage i želje da svoj život učine smislenim, bili su sasvim drugačiji. Mi, recimo, nismo imali mogućnost da idemo na koncerte, bio je embargo, teško se živelo, često u besparici, mnogi mladići su poslati u rat. Naša generacija je bila desetkovana krizom izazvanom ratom, a još smo živo pamtili srećna i mirna vremena u kojima smo rasli.

* U „Generaciji Z” igrali ste, kako ste rekli, rokenrol kevu, a u seriji “Tate” igrate maksimalno picnutu gospođu babu, totalnog psiha. Koliko su taj rokenrol i taj psiho, pored ostalog, doprineli tome da prihvatite ove uloge?

- Upravo su te dve esencijalne stvari, koje ste dobro “dijagnosticirali”, bile razlog da ih prihvatim. Volim uloge koje igram, čak i kada ih ja lično napadam. Trudim se da Ružu igram sa radošću i duhovito i mislim da sam u tome, za sada, uspela. Nastavljamo snimanje i biće još prilike da se radujem toj ulozi.

* Ruža je osvojila gledaoce. Čime je osvojila vas?

- Najviše me je privukla ta “psiho” linija koju ona ima. Naime, izgubila je ćerku jedinicu, što je najveća tragedija koja može da zadesi roditelja, ali se priča ne fokusira na njenom gubitku, to je samo alibi za psihopatsku crtu njenog lika. Na taj način, sve što ona radi u odnosu na unuku, pa indirektno i na zeta, ima opravdanje za surove poteze koje povlači. Preda mnom je zadatak da tu surovost opravdam teškim gubitkom, a da opet sve to olakšam u odnosu na žanr, jer ipak pričamo o zabavnoj seriji, a ne o nekom teškom dramskom delu.

* Kakva iskustva nosite sa snimanja i jeste li očekivali ovakav uspeh serije?

- Uživam u tom poslu, jeste naporno, ali je zabavno i sve je vrlo lepo organizovano. Kroz druženje i lepo raspoloženje, mislim da je serija “osuđena” na uspeh.

* Niste glumica faha i hiperprodukcije, pažljivo birate uloge. Zbog čega vas, ipak, nismo gledali i u drugim, vrlo uspešnim domaćim serijama?

- Mislim da su u pitanju srednje godine. Imam utisak da sam sa ulogom bake konačno uspela da se klasifikujem kao glumica zrelih godina. Do tada su me gledali kao mladu, ali nedovoljno mladu da igram uloge koje pripadaju mladosti.

* Pozorište je, čini se, vaša najveća inspiracija. Bavite se i režijom. Tumačite nesvakidašnje i autentične likove. Koje uloge su prave za Katarinu Žutić?

- Nikada nisam razmišljala o tome šta bih u budućnosti igrala, i šta bi, po mojoj želji, bila sledeća uloga. Nisam imala tu vrstu anticipacije, jer mislim da to i nije deo mog posla, kao glumice u ansamblu, da namećem svoj stav ili želje koje na taj način utiču i menjaju repertoar jedne renomirane pozorišne kuće. Međutim, kao reditelju, to jeste deo mog posla i anticipacija je u tom slučaju neophodna, ali se ne tiče uloga, već komada koje bih volela da postavim na pozorišnu scenu.

* Oduvek ste veliki individualac i izrazito svoja, kako u ličnom tako i u umetničkom izrazu. Da li biste, bez toga, izneverili sebe?

- Smatram da čovek nikada ne može da izneveri sebe. On radi onako kako misli da treba i kada napravi grešku, ona će uticati, pre svega, na njega samog i učiniti ga drugačijim nego što je do tada bio. Zbir svih postupaka, i pravih i pogrešnih, čine ga čovekom kakav jeste. Mislim da sam sličan esej čitala i kod egzistencijalista.

* Čemu su vas naučile greške koje ste u životu pravili?

- Svaka me je nečemu naučila, a ona koja nije, posle par ponavljanja, u različitim varijetetima, hoće. Mislim da je jako bitno da čovek uoči patern grešaka koje ponavlja i da na taj način radi na sebi. To nije lako ni uočiti, a još je teže ispraviti.

* Koje borbe su bile najteže za doslednost, beskopromisnost, za svoj stav, svoj svet i put? Da li su one imale svoju cenu?

- Svaka borba ima cenu, ali u tome je lepota. Tek kada nas se nešto tiče, mi ulazimo u borbu za svoja prava, prostor ili vreme. Iz te borbe izlazimo kao pobednici ili gubitnici, ali opet se sve svodi na ono s početka, a to je koliko nam je bilo bitno, koliki je bio ulog za koji smo se borili.

* Nikada se niste utapali u prosek i stereotipe, ni kao osoba, ni kao glumica. Mnogi to nisu shvatali. Kada ste prestali da se trudite da vas razumeju?

- Nisam se trudila da me razumeju, to je datost. Onaj ko slično razmišlja razumeće, onaj ko misli drugačije, neće. Ne mogu da izađem iz svoje kože, i to je, takođe, datost. Ali, sve zajedno, i to nerazumevanje je cena borbe za svoj put, koji svaki čovek ima, samo što je moja profesija više u fokusu od neke druge.

* Na koji način ste, od samog početka karijere, uspeli da sa svog lica i talenta skinete opsenu velike slave svojih roditelja i izgradite sopstveni identitet?

- Možda je upravo ta okolnost poznatih roditelja i njihove senke u meni još više izazvala potrebu da budem drugačija, svoja i originalna. Možda me se baš zbog toga još više ticalo da se izborim za svoje nezavisno mesto. 

* Miloš Žutić kao otac, kao umetnik i kolega. Šta ih je povezivalo i zauvek će biti vaš putokaz i prst pokazatelj?

- Moj otac je za mene bio tata, ne kolega, suviše je rano otišao da bih mogla da ga percipiram kao kolegu. Kao tata, vaspitavao me je i usmeravao upravo na tu originalnost koju svi imamo, samo nekima roditelji objasne da će se previše mučiti i boriti u životu za malu cenu satisfakcije, a neke roditelji podstiču na tu borbu, smatrajući da ta satisfakcija nema cenu. Mene je tata podsticao.

* Zbog čega je Svetlana Bojković postala jedna od naših najvećih glumica svih vremena? Šta je to što, možda, nikada nismo uspeli da sagledamo?

- Mislim da je kod nje u pitanju kombinacija dara, sreće, marljivosti i lakog načina komunikacije sa ljudima iz posla. To su elementi koji su od nje načinili jednu od najuspešnijih glumica na ovom području. I danas joj se divim sa kakvim entuzijazmom pristupa ponuđenom poslu. Ta gotovo dečja radost i radoznalost su svojstvene svakom pravom umetniku, koliko god godina imao.

* Imali ste privilegiju da odrastate uz velikane pozorišne i filmske umetnosti. Čije prisustvo, uticaj, talenat i podrška su vas umnogome izgradili?

- Pre svega, na duhovni razvoj moje ličnosti, sem roditelja, uticao je moj očuh Ljubomir Muci Draškić. Sa njim sam odrastala u istoj kući i taj njegov neposredni humor i način opservacije životnih problema su me usmerili i načinili osobom kakva sam danas. I Petar Kralj je, kao kućni prijatelj, imao veliki uticaj na mene. On je bio nežan i konkretan čovek, redak spoj i redak umetnički dar.

* Rad na kojoj predstavi, filmu, ili seriji nikada nećete zaboraviti i zbog čega?

- Dovoljno dugo se bavim ovim poslom da sam zaboravila sve procese kroz koje sam prolazila u svojoj karijeri. Jednostavno ih delim na teške i lake. Lakši procesi su, naravno, prijatniji, ali sam verovatno isto, ako ne i više, naučila iz težih.

* Izjavili ste da čovek u zrelim godinama spoznaje konačnost. Kako je doživljavate, da li vas plaši, i šta ste još spoznali u tim godinama?

- Konačnost je neminovnost, spoznajemo je i trudimo se da sa tom spoznajom uradimo nešto u ograničenom vremenu koje nam preostaje. Zrelost sa jedne strane jeste strašna, ako se od konačnosti uplašimo, ali opet, ima svoje neprocenjive privilegije. Pre svega, tu je iskustvo. Znamo kome možemo verovati, koje su borbe uzaludne i ne treba se u njih upuštati, a od kojih, s druge strane, nikada nećemo odustati. Znamo koga volimo, to su sve vredni životni biseri koji dolaze sa zrelošću i činjenica je da sve manje želimo da gubimo vreme na nepotrebne besciljne rasprave, a sve više da uživamo u onome što imamo. Ta spoznaja da smo nešto, poput prijatelja ili ljubavi, stekli, osvojili, da to imamo, da znamo šta je vredno a šta nije, neprocenjivo je bogatstvo za kvalitet života u zrelim godinama.

* Harizmu, specifičnu duhovitost i osmeh niste izgubili sa zrelošću, kao ni zavodljivost i tajanstvenost. Jeste li nekada enigma i samoj sebi?

- Sebi sam sve manje enigma, ali uvek postoje neki “budžaci” koje otkrivam kroz svoj posao. To je privilegija i glume i režije. Neprestan rad na sebi i otkrivanje i osvetljavanje delova svoje ličnosti za koje niste ni znali da postoje pre početka umetničkog procesa.

* Krasi vas širok spektar emocija, vidi se u nekim ulogama senka tragičnosti u vašim očima. Čini se da i radost i bol života doživljavate duboko. Koliko vas to čini potpunom i kao ženu i kao umetnika?

- Hvala vam na ovim divnim rečima, udelili ste mi prelep kompliment. Moje emotivno i duhovno posmatranje, rad i percepcija života su sastavni deo mene i sigurno je da me svi ti elementi čine osobom kakva jesam. Drago mi je da me neko doživljava kao vi.

* Koje suze nikada ne prestaju? Čak i ako ne teku.

- Ovo pitanje me asocira na to što nemam dece.

* Na svom Instagramu ste nedavno objavili fotografije neobičnih akvarela koje ste počeli da slikate. Ka čemu još usmeravate svoje umetničko biće?

- Tokom dva meseca izolacije morala sam nečemu da se okrenem. To je ovog puta bila akvarel tehnika slikanja. Spadam u osobe koje uvek moraju nešto da stvaraju, pa tako u svakoj situaciji nađem način da to i radim. To me ispunjava i utiče na moju mentalnu i duhovnu uravnoteženost i higijenu.

* Kakvi su profesionalni planovi u narednom periodu?

- Nastavljamo snimanje serije “Tate”, dobila sam ulogu u seriji “Porodica”, i to ću ovog leta raditi. Trenutno sam u dogovorima za novu režiju, ali još je rano da o tome govorim, pogotovo što ne znamo kada će pozorišta početi da rade.