Milomir Marić: Novo svetlo na staru priču

* Šta je skrivena pozadina njegovog ubistva?

- Radilo se o velikim političkim igrama. Marković je 1968. okupio naše gangstere i bio glavni u suzbijanju studentskih demonstracija. Nalog je išao preko Delona koji je našim mangašima rekao: „Pobegli ste iz Beograda pred komunizmom, a sada je komunizam stigao i na pariske ulice. Dužni ste da se suprotstavite.“ Od svih izjava sa suđenja, zaparala mi je uši Markantonijeva rečenica: „Jesam Korzikanac, ali nisam Napoleon. Ipak sam spasao Petu republiku.“ Taj čovek je tri meseca pred smrt, 2010. primio orden Legije časti od Nikole Sarkozija. Stevica je instrumentalizovan za obračun u Francuskoj, a da nije ni bio svestan u šta se upušta - on je samo hteo da izvuče 50.000 maraka i da dođe u Beograd i otvori prvi privatni servis za pranje kola.

* Koliko ste u ovom serijalu ulepšavali njihove biografije?

- Njihove živote sam verno rekonstruisao na osnovu iskaza svedoka. Stvorena je crna legenda o njima kao o gangsterima, a oni nisu nikog ni ubili, ni opljačkali. Bili su šarmeri i mangupi koji su radije udarali glavom nego pesnicama. Da bi impresionarao Delona i dokazao da je najjači čovek u Parizu, Stevica je znao da na Jelisejskim poljima nokautira važećeg prvaka sveta u boksu. U svojoj megalomaniji, smatrali su da Delon njih igra na filmu, ali da nema srca da bude mangup kao oni. Smejali su mu se što ustaje u pet ujutru da bi išao na snimanja, jer su mislili da kad je neko zvezda može da bude bahat i da maltretira svakoga. U početku je to bila njihova privatna stvar, međutim, od tada počinje tragični nesporazum Srba sa svetom.

* Kakve veze oni imaju sa tim?

- I Stevica i Miško i srpski političari od devedesetih hteli su da svet igra po našim pravilima. A mora se igrati po postojećim. Ko neće da ih poštuje biva surovo kažnjen - oni su to platili životom, a mi smo decenijama bili isključeni iz civilizovanog sveta i na kraju nas je NATO bombardovao. Ova serija je prilično otrežnjujuća za one koji hoće da shvate o čemu se radi. Kroz metaforičnu priču o dvojici Beograđana, hteo sam da prikažem srpske nacionalne zablude i mitove. Mi stalno mislimo da je ceo svet protiv nas, da nas svi mrze, a zapravo reč je o našoj nesposobnosti da se prilagodimo pravilima igre koja vladaju u svetu.

* Da možete da se vratite u mladost, da li biste izabrali da umesto da pišete o žestokim momcima, bar jedan mesec živite kao oni?

- Postoji međusobna fascinacija između razbojnika i intelektualaca. Družio sam se sa njima jer sam hteo da upoznam i taj način života, ali nije mi padalo na pamet da i sam živim tako. Bio sam njihov i hroničar i psihijatar, jer su hteli da nađu logiku i objasne sebi zašto su krenuli tim putem. Predstavljalo mi je izazov da se sa njima sukobljavam kad su bili na vrhuncu, zato je i došlo do mog petogodišnjeg rata sa Arkanom kad je bio gospodar života i smrti u Srbiji. Bez obzira na to, na izvestan način sam mu se divio, kao i on meni. Rekao je jednom: „Ne znam šta da ti radim, cela Srbija drhti preda mnom, a ti mi se smeješ u lice.“

* Koja je ličnost, živa ili mrtva, ostala samo želja?

- Rešio sam da se ubuduće bavim samo pisanjem knjiga i snimanjem filmova. To su priče o raspadu Jugoslavije, sumraku svih vrednosti, tragičnom nesporazumu Srba sa velikim svetom. Govoriće u knjigama istaknute osobe političkog života koje su godinama ćutale. Uvek sam želeo da mi svoju priču poveri neko ko ćuti dve decenije ili da mi onaj ko je stalno na TV otkrije nešto što krije. Interesuje me samo ono što sakriva, a ne ono čime se javno hvali.

* Šta vi krijete?

- Ništa. Ja uopšte nisam zanimljiv. Hroničar sam tuđih života, pošto svoj nemam.