ŠPIJUNSKE IGRE OKO MLADOG KRALjEVIĆA: Velike sile i domaći političari svojski su se trudili da iskoriste narav i položaj srpskog princa

Rade Dragović/Ivan Miladinović

29. 08. 2020. u 10:00

ШПИЈУНСКЕ ИГРЕ ОКО МЛАДОГ КРАЉЕВИЋА: Велике силе и домаћи политичари својски су се трудили да искористе нарав и положај српског принца

Foto arhiva

ABDIKACIJA prestolonaslednika Đorđa nije olako primljena u Srbiji.

U očima mnogih Srba on je bio sušta slika i prilika vožda Karađorđa i oni su smatrali da do toga nije smelo da dođe. Ali obrenovićevci i razočarani karađorđevićevci su tu odluku pozdravljali i, kako je to već vekovni običaj u Srbiji, formirala su dva tabora: "za" i "protiv" princa Đorđa. Promena prestolonasleđa zapretila je da postane mnogo veći problem od "ličnog dinastičkog pitanja".

Protivnici su tovarili na grbaču princu Đorđu sve i svašta, a drugi tabor je hteo da mu pripiše samo najlepše osobine, pokušavajući da od njegove "lične afere" napravi "narodno, državno i dinastičko pitanje". Tako je u Srbiji stvorena atmosfera koja je pogodovala nastajanju raznoraznih intriga i lažnih informacija. Beogradom i Srbijom kolale su priče da je Đorđe u stvari dao ostavku iz protesta što je Rusija priznala aneksiju Bosne i Hercegovine, zatim da je abdicirao na zahtev Austrougarske, koja "nije mogla da pređe" preko njegovog "velikosrpstva i austrofobije".

Foto arhiva

"Politika" u komentaru o abdikaciji piše: "... Onaj koji je bio najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema Austriji uklonjen je i Austrija sad trijumfuje. U sećanju narodnom će ostati zabeleženo za svagda, i u Srbiji, a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je prestolonaslednik Đorđe uklonjen zato što je hteo rat Austriji."

Neposredno posle abdikacije, nestalna i nepredvidljiva priroda princa Đorđa ponovo je došla do izražaja. Počeo je javno da govori da se gorko kaje što je abdicirao i da bi na neki način povukao svoju odluku. Raspitivao se kod pravnika da li je to sve bilo po Ustavu i zakonu. S bratom je prekinuo sve kontakte, kod oca više nije odlazio, a započeo je agresivnu kampanju za povratak na položaj prestolonaslednika.

SUKOB SA TANKOSIĆEM

JEDAN od najneobuzdanijih mladih oficira zaverenika u Majskom prevratu 1903. godine Vojislav Tankosić Šilja bio je poznat po brzom "padanju u vatru" i imao je i sam prilike da se uveri u to koliko je Đorđe bio "tvrd orah" i šta je sve sposoban da uradi. Ismejan, uvređen i ponižen od princa Đorđa, Tankosić je hteo, u decembru 1908. godine, da ga izazove na dvoboj. Princ je odmah prihvatio. Ali tada su na scenu stupili viši oficiri i ovaj obračun je onemogućen. Voja Tankosić zbog toga podnosi ostavku na službu u vojsci, koja mu je odmah uvažena.

I Srbija se po ko zna koji put podelila. U štampi je počela politička i stručno-pravna rasprava da li je promena na prestolu bila zasnovana na Ustavu. Na jednoj strani su bili oni koji su tvrdili, što je inače bio i zvaničan stav Vlade, da je ostavka princa Đorđa na presto potpuno u saglasnosti sa Ustavom iz 1903. godine, koji u članu 70 izričito spominje mogućnost ostavke kralja, ne spominjući ostavku prestolonaslednika, ali je i ne zabranjuje. Osim toga, oni su se pozivali na to da je u javnom pravu poznato pravilo da se svaki pojedinac može odreći svoje dužnosti.

Foto arhiva

Na suprotnoj strani, koju je predvodio Slobodan Jovanović, u to vreme izuzetno ugledan pravnik, preovladalo je mišljenje da taj akt, istina, nije u suprotnosti sa Ustavom, "ali nije u saglasnosti sa opštim principima pravne nauke jer je teško prihvatljivo da se neko može odreći izvesnog nasleđa pre nego što se stvori mogućnost da se to nasleđe primi. Prestolonaslednikova ostavka ne može važiti sve do upražnjenja prestola, kada se on može kao vladalac odreći prestola. Prvorođenje se ne može ničim izmeniti".

Na toj činjenici zasnivali su se zahtevi princa Đorđa i njegovih pristalica da "abdikacija faktički ne postoji". Njihov predlog je bio da se sazove Velika narodna skupština, koja je jedina kompetentna da rešava pitanje njegove abdikacije.

DOMANOVIĆEVA KAMPANjA

U DOGOVORU sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i njegovim sledbenicima, zaverenički list "Novi pokret", čiji je vlasnik bio književnik Radoje Domanović, poveo je besomučnu kampanju protiv prestolonaslednika Đorđa. Kada se desio nesrećan događaj u kome je stradao poslužitelj Stevan Kolaković, "Novi pokret" je nesuđenog kralja optužio za ubistvo i nazvao ga - Đorđem Kara-Kolakovićem!

Moćni bečki obaveštajni aparat nastojao je da prikupi što više informacija o situaciji u susedstvu. Pronašao je pravog čoveka na pravom mestu. Ovoga puta to je bio Živojin Balugdžić, lični sekretar kralja Petra Karađorđevića. Kralj Petar imao je u Balugdžića neograničeno poverenje, i pre i po dolasku na presto Srbije. On je po nalogu kralja obavljao najpoverljivije misije. Sve najznačajnije tajne informacije sa Dvora i iz srpske vlade stizale su direktno na sto ministra spoljnih poslova Austrougarske. A odatle, naravno, na stolove urednika bečkih novina.

Foto arhiva

U Državnom arhivu u Beču nalaze se depeše austrougarskog poslanika Forgaša, iz kojih se vide izveštaji Živojina Balugdžića da "nijedan sluga, nijedan ađutant ne može da izdrži kod princa Đorđa, jer ih on na najbrutalniji i neuračunljiv način psuje i atakuje. U dvoru je on nedavno posle doručka napao svog brata Aleksandra i hteo da ga - udavi. On Aleksandra optužuje da je plaćenik Austrije".

Posle smrti prinčevog sluge Stevana Kolakovića, "Mali žurnal" je pisao da je ovaj događaj posebno dobrodošao Austriji: "Ona je uspela u svom paklenom planu... Prestolonaslednik je odstupio... Vlada srpska nije umela nijedne reći u korist ovoga plemenitog mladića, eto joj sada, neka pada ničice pred Forgašem (tadašnjim poslanikom Dvojne monarhije u Beogradu), neka mu se izvinjava, jer je najveći austrijski protivnik u Srbiji pomoću njenih agenata uklonjen. Austrija će da slavi veliku pobedu, bez krvi, bez borbe, a ti, Srbijo, zavij se u crno, jer su te izdali tvoji rođeni sinovi, postigli su što su hteli, uklonili su najhrabrijega i najenergičnijeg srpskog građanina i vojnika, koji je iskreno i žarko voleo svoju otadžbinu i svoj narod."

Đorđe je decenijama tvrdio da je na meti političkih i vojnih centara moći koji žele da ga i fizički uklone. To se pripisivalo njegovoj maniji gonjenja, ali nije bilo ni bez realnog osnova.

SUŠTA SUPROTNOST BRATU

NAJVIŠE interesovanja u evropskoj javnosti za događaje unutar srpskog kraljevskog doma pokazala je britanska diplomatija. Britanski poslanik u Beogradu Vajthed slao je duge izveštaje svojoj vladi o slučaju princa Đorđa, žestokog i silovitog karaktera, koga kralj zbog toga ne sme poslati van zemlje. Podatke je dobijao od samog predsednika Vlade Stojana Novakovića. O novom prestolonasledniku u ovim izveštajima se kaže da se radi o "vrlo postojanom, promišljenom i tolerantnom mladom čoveku", koji je "sušta suprotnost svome starijem bratu".

Trovanje mladog princa bila je jedna od metoda rešavanja problema zvanog "ludi Đorđe" o kojima se najviše pisalo. Ovaj plan je postojao, ali su mnogi detalji ostali nerazjašnjeni. Sva svedočenja oficira neposrednih učesnika u ovoj zaveri, dnevnik Velimira Vemića, kao i sećanja Aleksandra Ace Blagojevića i Vladimira Tucovića, nigde ne spominju kada i gde je ovaj čin trebalo da se desi i ko bi bili izvršioci... Spominju se samo razgovori na ovu temu oficira okupljenih oko, koga drugog, nego Dragutina Dimitrijevića Apisa.

Ako oko trovanja prestolonaslednika postoje istorijske dileme, jedan događaj iz 1907. potvrđuje da je bilo direktnih pokušaja da se "ludi princ" likvidira.

Na samom početku pomenute godine jednog dana Beograd je protresla snažna eksplozija i to u Đorđevoj kući u Krunskoj ulici. Detonacija je bila toliko snažna da se čula u gotovo celom gradu. Na sreću Đorđe nije bio povređen.

Kralj je tražio istragu. A tih dana do njega stigle su i anonimne dojave da grupa zaverenika priprema atentat na princa Đorđa, ne bi li tako omogućili Aleksandru da zauzme mesto prestolonaslednika. Bilo mu je jasno da su zaverenici, oni isti koji su i njega doveli na presto, spremni na nove zločine.

Istraga, koju je kralj naredio nije donela ništa spektakularno, ali francuski obaveštajci, javili su iz Beograda svojoj centrali u Parizu da je princ Đorđe okružen austrijskim špijunima.

Apis i deo oficirskog kora o svojim idejama za uklanjanje Karađorđevića sa prestola, a za "izbacivanje iz igre" princa Đorđa, obaveštavaju pojedine političare.

Đorđe Genčić, političar koji je obeležio Srbiju s kraja devetnaestog i početkom dvadesetog veka, inače jedan od idejnih tvoraca Majskog prevrata, bio je istinski ljut na princa Đorđa što mu je ovaj u lice rekao da je "džukela".

Dok su se po Beogradu bavili dvorskim spletkama i intrigama i stranačkim prepucavanjima, Austrougarska je završila posao oko aneksije Bosne i Hercegovine. Time je jasno stavila do znanja da je cilj da preko Sandžaka želi da prodre u Makedoniju i tako obezbedi izlaz na Egejsko more, i da istovremeno osujeti da se Srbija preko Hercegovine spoji sa Crnom Gorom i dobije izlazak na more.

Princ Đorđe je u vreme Aneksione krize bio predvodnik najratobornije struje koja je otvoreno tražila da Srbija uđe u rat. Držao je zapaljive govore na zborovima, a na prijemima i balovima provocirao je i izazivao austrijske i ruske diplomate.

Na prijemu povodom carevog rođendana, rekao je ruskom poslaniku, i to pred svima prisutnim, da je ruski car "lažov" jer je njemu, Đorđu, rekao da neće dopustiti da Austrija anektira Bosnu. Potom je prišao austrijskom poslaniku i rekao: "A vaš je car lopov i lupež, koji krade tuđe zemlje."

TIH dana "Peštanski lojd" prenosi izjavu princa Đorđa:

"Čudim se što mi prebacuju moje držanje povodom aneksije. Aneksija je nanela srpskom narodu duboku bol i uvredila ga u njegovim nacionalnim i prirodnim osećanjima. Naš narod oseća aneksiju kao nepravdu i kao sramotu i čvrsto je rešen da protiv očite povrede svog prava sa oružjem u ruci, odlučno istupi, ako to bude morao da učini. Ja lično osećao bih sramotu kada bih u ovim teškam trenucima drukčije govorio i drukčije postupao."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)