Rucidis: Počastvovan sam ordenom, ali Srbi su pravi heroji

GANUT sam, iskreno i počastvovan primanjem ordena. Govorio sam i opet ponavljam, da nisam ja dostojan ukazane časti, već da sva čast pripada srpskom narodu, protiv kog se vodio nepravedan rat i koji je toliko propatio. Posebnu zahvalnost dugujem ocu Nikoli Gageviću koji me je pronašao u Pireju i predložio me za ovaj orden.

Ovako za "Novosti" govori Marinos Rucidis (50), grčki kapetan koji je pre 18 godina otkazao poslušnost komandi NATO i odbio da učestvuje u bombardovanju naše zemlje, što mu srpski narod nikada neće zaboraviti. Za ovo viteštvo, nedavno ga je u ime Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve, patrijarh srpski Irinej odlikovao Ordenom Svetoga cara Konstantina.

Znao je hrabri oficir grčke mornarice da ga čeka kazna i odležao je dve i po godine u zatvoru, ali se, kaže, nikad nije pokajao zbog časne odluke koju je doneo.

PROČITAJTE JOŠ: Od Srbije večno hvala (FOTO)

* Da li vam je u jasnom sećanju dan kada ste doneli odluku koja će vam promeniti život?

- Sećam se jasno svih trenutaka koji su prethodili akciji u kojoj je trebalo da učestvujem, 18. aprila 1999. godine. Trebalo je da se sa brodom razaračem "Temistokle", koji je grčka vlada odredila da služi misijama NATO u Jadranu, pridružim akciji Alijanse. Kao pomorski oficir za vezu, imao sam pristup poverljivim informacijama i saznao sam da su za moj brod predviđene operacije i direktno učešće u ratu protiv Srbije. Tada sam rekao NE toj misiji. Obavestio sam svoje starešine i komandanta da odbijam da učestvujem iz snažnih i pravih razloga - a to je pravoslavno bratstvo koje me veže za Srbiju. To se desilo četiri dana pre roka za isplovljavanje. Takođe sam o odluci obavestio arhiepiskopa grčke crkve Hristodulosa, oca Georgiosa Metalinosa i tužioca Vojnog suda.

* Jesu li pretpostavljeni pokušali da vas odgovore?

- Da. I te kako. Na dan isplovljavanja nisam otišao na palubu broda "Temistokle", već u u pomorsku bazu da obavestim svoje nadređene da je odluka konačna. Više od 10 sati su pokušavali da me odgovore od nauma, nateraju da se predomislim, ali to je bilo gubljenje vremena. Ostao sam čvrsto pri svojoj nameri.

* Šta ste razmišljali i kako ste se osećali u tim trenucima?

- Cela stvar je u tome da se nikada ne bih složio da budem deo tog nezakonitog, nemoralnog i neetičnog puta, iako je komandant pokušao da me ubedi da je to u skladu sa našom, odnosno politikom prema NATO, propisima i sporazumima. Bili su to lažni argumenti. Kao oficir i komandant, znao sam veoma dobro šta se događa. Šta je istina. Nisu mogli da me zavedu i prevare. Jedino sam patio zbog toga kroz šta prolaze Srbi, šta su sve pretrpeli zbog bombardovanja.

* Ko vas je podržavao i kako je vaša porodica reagovala?

- Cela porodica je ostala uz mene. Uvek su podržavali moju odluku, jer su kao i ja, bili čvrsto uvereni da je ono što sam odlučio bila prava stvar, i da je putovanje koje sam odbio bilo protiv svih propisa, pravila i zakona.

* Da li ste strepeli od kazne koja će vas zadesiti i koliko je prošlo do hapšenja?

- Istog dana sam uhapšen i prosleđen vojnom sudu. Bilo je izuzetno čudno što je sud bio spreman da mi sudi odmah, u nedelju uveče, što se nikada ranije nije dogodilo. Pošto u to doba ipak nisu imali advokata, odveden sam u vojni zatvor. Ostao sam tamo tri dana u potpunoj neizvesnosti, čak i u strahu da ću provesti godine utamničen pre početka suđenja. Suđenje je, ipak, bilo završeno posle samo tri dana, 21. aprila, i osuđen sam na dve i po godine zatvora zbog odbijanja da učestvujem u misiji NATO. Takođe sam sa posla bio suspendovan tri godine.

* Tu, ipak nije bio kraj problemima?

- Optužio me je Vrhovni vojni komitet. Osudio me da platim ogromnu kaznu i naredio da budem proteran iz grčke mornarice. Tada sam završio svoju četrnaestogodišnju karijeru. Do kraja sam bio osam puta osuđivan zbog tog postupka, na različitim pravosudnim nivoima, uključujući Evropski sud za ljudska prava. Posle toga sam započeo novu karijeru, kapetana jahte.

* Da li ste se ikada pokajali, posumnjali da ste uradili pravu stvar?

- Bez obzira na posledice, nikada nisam zažalio zbog odbijanja da učestvujem u bombardovanju Srbije. Ponosan sam na to što sam uradio, uz Božju pomoć. Čak i dok sam u u zatvoru čekao kaznu i pravio razne scenarije u glavi šta bi sve moglo da mi se desi, nisam promenio svoj stav, mišljenje, odluku niti posumnjao u nju. Mislim da, kada bi se svi rukovodili načelima ljudskosti i morala, ne bi bilo ratova i zločina.

* Je li to bio prvi put da ste odbili neko naređenje?

- U mojoj pomorskoj karijeri, kao deo NATO, nikada pre tog događaja nisam imao naređenja koja su se protivila mojim uverenjima i vrednostima. Taj dan je bio prvi i poslednji. Potpuno druga stvar je bilo učešće u sukobima u Imiji, 28. januara 1996. godine protiv turskih brodova. To je bila najveća kriza u novijoj istoriji, gde smo izgubili helikopter i tri oficira. Služio sam časno Grčkoj, ponosno stajao uz svoju zemlju u prvoj liniji, bez kajanja, i svi smo bili odlučni da damo život za slavu domovine.

PROČITAJTE JOŠ: Odlikovanje za humanitarca Arno Gujona

* Da li je to što je Srbija pravoslavna zemlja, kao i Grčka, presudno uticalo na vaš nesvakidašnji gest?

- I danas sve svoje odluke u životu donosim držeći se načela Isusa Hrista. To je jedini način istinske ljudske slobode. A to Srbi shvataju. Nikada ne mogu da zaboravim kako me je srpski narod prigrlio sa večnom zahvalnošću! Grleći me, salutirajući mi, sa suzama u očima.